Jedna na dan (139): 17. avgust 2012. (ret.)

Zakuvavalo se na Nišvilu: imalo je šta da se slika druge večeri, još kako.
I kao što rekoh, jazz festival Nišville je zahvalan za one koji žele da fotografišu dešavanja na sceni. Najpre, kretanje parterom je fleksibilno, prilazak samoj bini je moguć (nema tamo histerije, šutke i budalisanja u publici) i ja sam sebi priuštio red slušanja, red fotografisanja tokom onih sati kad smo boravili na licu mesta.

Fotka koju biram sa druge večeri je krupni plan devojke po imenu Derya Davulcu (kako god se to čitalo), basistkinje turske grupe EF Septet. Svirka je bila na tragu big band zvuka (mada nedovoljna u kapacitetu), nešto što meni nije odveć blisko, pa sam mogao da se posvetim slikanju…

Jedna na dan, 17 .avgust 2012: Derya Davulcu, basistkinja EF Septeta

(pogledaj veću fotografiju)… Nastavite sa čitanjem >>

Jedna na dan (138): 16. avgust 2012. (ret.)

A onda smo stigli na Nišville 2012. I onda se slika stopila sa zvukom…
Pet dana u Nišu je već tradicija za nas, evo treće leto uzastopce. Na ono glupavo pitanje “Exit ili Guča”, koje novinari proameričkih medija onako nasilnički postavljaju po ulicama i anketama, moj spremni odgovor glasi “Nišville”. A to što ti isti mediji pokazuju svoju belosvetsku i hohšaplersku površnost zaboravljajući da provere koji i kakvi muzičari sviraju na sceni tog kultnog jazz festivala, problem je koji bi vredelo istražiti u posebnoj ravni.

Uglavnom, prve večeri je svirao neko ko se smatra ključnom figurom jazz i fusion muzike kada je reč o instrumentu koji svira. Jean-Luc Ponty je violinista koji je sposoban da i najvećeg skeptika preobrati u ljubitelja, samo li neko takav dopusti da mu se odsvira malo te muzike. Bio sam više nego uzbuđen što ću gledati i slušati tog neverovatnog i meni odavno dragog muzičara uživo. Znajući da su uslovi za fotografisanje na Nišvilu uvek dobri (lako je prići samoj bini i slikati), pitao sam se da li mogu da izvedem neku fotku koju ću moći da identifikujem kao onu pravu, kao “ovo je muzika koju svira Jean-Luc Ponty, ovde u obliku fotografije”.

Do te fotografije sam došao slučajno, a ne namerom.

Jedna na dan, 16. avgust 2012: Jean-Luc Ponty na jazz festivalu 'Nišville 2012'

(pogledaj veću fotografiju)… Nastavite sa čitanjem >>

Jedna na dan (137): 15. avgust 2012. (ret.)

“Ja živim iza ove omege”, reče mi Bane, “nije nam bilo jasno šta su hteli kad su krenuli ovo da slikaju”…
Kako uhvatiti u objektiv suštinu neke varoši koju pohodiš samo na par sati? Može li se to? Imam nekoliko point’n’shoot razglednica-fotki iz Prokuplja, načinjenih tokom lagane šetnje centrom. Imam i fotke koje sam napravio kad nas je Bane, moj stari drugar i domaćin tokom šetnje, proveo nekim zanimljivim mestima, ali to su totali, panorame i fotke koje nisu primerene za projekat “jedna na dan”. Tražio sam “onu pravu” i ovoliko je falilo da je ne nađem. Sve dok mi Bane nije pokazao mural na zgradi u kojoj živi.

Jedna na dan, 15. avgust 2012: Mural u Prokuplju

(pogledaj veću fotografiju)… Nastavite sa čitanjem >>

Jedna na dan (136): 14. avgust 2012. (ret.)

Ah, najzad jedna fotka o kojoj ne vredi govoriti mnogo…

U Lukovskoj banji postoji restoran na otvorenom nedaleko od hotela “Jelak”, zove se “Lukovske kolibe”. To mesto je samo dovoljno kao razlog da odete do Lukovske banje. Imam i dokaz, pri čemu napominjem da sam izabrao najmaje provokativnu fotografiju od svih načinjenih kad je teletina pečena ispod sača i servirana u čudu od safta izneta na sto.

Jedna na dan, 14. avgust 2012: Lukovske kolibe, teletina ispod sača

(pogledaj veću fotografiju)… Nastavite sa čitanjem >>

Jedna na dan (135): 13. avgust 2012. (ret.)

A onda onda tri konaka u Lukovskoj Banji, lečilištu na obroncima Kopaonika…
Lukovska Banja je relativno novijeg datuma po čuvenju. Neko je čuo da je to banja sa najvišom nadmorskom visinom u Srbiji, neko da se tamo valjano vidaju ortopedske, kožne i neurološke neprilike, a ja ću pomenuti da bi bio red da se do tamo završi asfaltni put, jer za 37 km od banje do Kuršumlije treba celih sat vremena vožnje. No, hotel “Jelak” je mnogo bolji nego što košta, a tri dana koja smo tamo proveli bili su blagodetni – jedini period pravog odmaranja tokom dvonedeljne turneje.

Već prvog popodneva, smirenje ritma mi je donelo želju za slikanjem detalja (baš kao i poslednjeg jutra u Rogljevačkim pivnicama). U nekom času, šetajući tako, naletimo na sekiru zabodenu u panj, negde u visini očiju na podestu pred jednom kućom na bregu više puta. Prosto, mamilo je da uslikam to. Bilo je teško izvesti to, ali sam uspeo posle, kod kuće. Prvo da vam pokažem fotku, pa ide priča.

Jedna na dan, 13. avgust 2012: Sekirče u Lukovskoj banji

(pogledaj veću fotografiju)… Nastavite sa čitanjem >>