Potrebna je još jedna reminiscencija…
Fotka ono dvoje klinaca je već pobudila pažnju, pa ne mogu da odolim… Nekoliko minuta posle te prve uhvaćene fotke, nosači su se približili jedan drugome, a klinci su se spontano zagrlili. Imam celu seriju (vidi dole), a za vas biram najčistiju od njih.
Kad su klinci krenuli da se grle i derneče, držao sam fotoaparat na gotovs i toliko vikao “to mi radi! to, klinci!” i slične parole da me je Jasna upozorila da se ne ponašam baš sasvim u skladu sa društvenim kanonima… 
No, ko bi mogao da odoli…
Presuda: mišn akomplišd, samo tako! 
Kad se desi prilika, valja biti pripravan. Boktemazo, već sam pozaboravljao šta sam sve od sjajnih prilika propustio baveći se fotografijom poslednjih nekoliko godina. Bilo je raznih razloga, mada manje beše iz lenjosti, a više zato što nisam imao fotoaparat na zicer. Rekoh sebi da fotoaparat mora da mi bude više u ruci, pa taman mi se ruka oklembesila do ispod kolena zbog toga. 
Sad kad gledam u ove fotke i kad se setim kako sam ih uhvatio, znam da je bilo lako. Čisti zicer, što kažu – ali vraga bi bio zicer da od prigode do početka slikanja nije prošlo samo dve-tri sekunde…
Eh, da mi je deset takvih zicera godišnje, pa gde bi mi bio kraj!…