Formalno jesen, neformalno miholjsko leto. Sledeće tri-četiri nedelje su ključno važne za slikanje eksterijera; valja se kretati…
Poučen iskustvom da ovo doba godine služi za šetnju fotoaparata kojekuda, danas sam rado preuzeo ulogu taksiste Jasni koja je nekom hitnim poslom morala za Beograd. Za samo dva slobodna sata koja sam imao, upriličio sam susret sa starim drugom i sa njim sam napravio kratki foto-safari po Kalemegdanu. Svetlo nije moglo da bude gore, ali baš me briga: prijala mi je šetnja i, obaška, prijalo društvo prijatelja kojeg odavno nisam video.
No, uz malo pažnje, sreće i povoljnog vektora obrade, ni loše svetlo nije više nužno loše. Ovu fotku sam odabrao a da nisam ni završio trijažu te sesije.
Ovde se ulučila kombinacija povoljnog svetla, dobre teksture zidova i monohromatske fotografije, što je pomoglo da na površinu uzađu povoljni elementi, a nepovoljni se povuku. U ovom trenutku, dok se bavim monohromatskom fotografijom, ova fotka je najbolji primer da odricanje od boje znači unapređenje ukupnog utiska. Ima to svoje u fiziologiji oka, ali to je neka druga priča.
Presuda: mišn akomplišd. 
Jeste da je bilo mnogo škarta u sesiji i da to visoko i oštro sunce baš ne doprinosi kvalitetu, ali ja drugo vreme na raspolaganju nisam imao. Snašao sam se kako znam i umem i sad imam ovu fotku. 
Biće bolje kad se vratim u ranim jutarnjim satima… Kad god to bilo.
Idemo dalje.