Ko je Prljavi Hari?

I know what you’re thinking. “Did he fire six shots or only five?” Well, to tell you the truth, in all this excitement I kind of lost track myself. But being as this is a .44 Magnum, the most powerful handgun in the world, and would blow your head clean off, you’ve got to ask yourself one question: “Do I feel lucky?” Well, do ya, punk?

Ovim monologom počinje, i završava se, film Prljavi Hari, koji opisuje netipičan događaj na poslu policajca: hvatanje ludaka sa snajperskom puškom. Priča je ispričana pre skoro 40 godina i uključuje neke sada nestandardne elemente, kakav je hladnokrvno ubistvo desetogodišnjaka. Nekvalifikovan sam za ozbiljno čitanje filmskog jezika, pa ostavljam detalje profesionalcima, dok skrećem pažnju na glavni lik, Prljavog Harija Kalahana. To je čovek koji na radnom mestu policajca hvata pljačkaše banke, sprečava samoubicu, postavlja zamke pomenutom ludaku sa snajperom, juri ga kroz grad, i na kraju ga ubija citiranim šestim metkom.

Dok radi svoj posao Hari je siguran i fokusiran. Birokratske prepreke su jedine ozbiljne, čim ih prevađize lako pronalazi zlikovca. Ubeđivanja sa zabrinutim grupama građana, nametnutim partnerom i gradonačelnikom jedina su mesta gde je Hari zbunjen. Razgovori sa nadređenima su specifični: Harijev šef pristaje na sve, samo da ne zna šta se zaista desilo, koji je metod hvatanja Hari iskoristio.

Film Prljavi Hari upozorava da je ušuškanost naših života krhka. Felinijeva dama sa velikim dudama i hipijevske orgije nisu deo priče relaksacije radi, naprotiv: to smo zapravo mi, potencijalne mete. Da Harija nema, ne bi bilo ni udobnosti naših života. Harijev posao nije bezuslovan, ovaj film nije pohvala bezbednosnim strukturama, već čoveku sa stavom. To je jednostavna, svima bliska, priča o životu i smrti, o čoveku sa moralom i etikom koji stvaraju stav, a koji se dalje pretače u činjenje. Ako malo razmislimo, u krajnjem smislu nema razlike između snajpera i banaka, tajkuna, političara, nevladinih organizacija. I nema, nema razlike između Prljavog Harija i Viktora Ivančića, Žulijana Asanža, Dejana Petakova, Pussy Riot.

Hari na kraju baca svoju značku u vodu. On je umoran, i prestaje da brine o nama. Prepušteni smo sami sebi. I odjednom shvatamo da postoji samo jedna stvar koju možemo da učinimo, samo jedno pitanje na koje moramo da odgovorimo: “Do I feel lucky?”

Well, do ya, punk?

Pet ili šest, pitanje je sad: Prljavi Hari vs Scorpio

Naravno, to je samo jedan način da se film shvati. Stvar možemo i da preokrenemo. Prljavi Hari je zapravo moćnik. Srećom dobar, ali to ne menja na stvari: oranje drumova opijenog Marka Kraljevića je jednako dovodilo u problem sirotinju raju kao i Turke izelice; postojanje Muse Kesedžije je tek Markovo opravdanje, ne Markova suštinska motivacija. Sva pravila do ličnih su mu strana, jer ih shvata kao ograničenje sopstvenih mogućnosti. Harijeva je dobra volja što se potezanje pištolja na slučajne prolaznike neće završiti povećanjem broja fleka na asfaltu.

Harijev stav je nekontrolisan, njegov konačni uspeh je totalno antidemokratski. Danas je bio ovakav, sutra može biti potpuno drugačiji. Kako je nepozvan došao da pomogne, tako je i otišao i ostavio nas. Nismo bili dovoljno dobri, nismo učinili dovoljno da njegovu pravdu prihvatimo kao svoju istinu i učinimo ga srećnim, da ostane sa nama zauvek & posle. Odavde sledi da su Boris Tadić, Miroslav Mišković, Ivica Dačić… u stvari Prljavi Hari.

Zbog svega ovoga film Prljavi Hari je zapravo oštra kritika autoritarnih režima, edukativno štivo o posledicama manjka demokratije. Kada sanjarimo da bi redovi ispred šaltera mogli da budu ukinuti, pa ne mislimo na proces koji bi redove uklonio, već na ličnost koja bi svojom snagom učinila da redovi nestanu… zapravo prizivamo sebi Prljavog Harija. Zato nije loše da pogledamo film i vidimo kakvu pustoš Hari iza sebe ostavlja. Naše hipijevske orgije mogu da se brane od ludaka sa snajperom i na drugi način, demokratski, kroz građenje institucija.

Zar ne?

11 komentara na temu “Ko je Prljavi Hari?”

  1. Прљави је за две нијансе бољи него Муад’диб: код њега гину само они које лично упуца, не тражи добровољце да гину са њим и убијају друге, а све зато да би довели ратнике на места бирократа, за шта су они, јелте, најподобнији и највештији.

    1. Muad’dib je tek baraba neopevana: stvarao je budućnost. Gori od njega je samo sin mu Leto II, te Zlatna mu staza. Mada neka mu bude oprošteno jer je drndao manipulatorke časne majke iz sve snage…

      1. Daj tog Muad’diba za sledeći prilog -obećava još veću prljavštinu.

        1. Ne traži. Jednom mu se digao na rođenu sestru. Pa su mu se sin i ćerka venčali… Pa je onda sin živeo… dugovečno…

          1. Муад’диб је само један у низу западњачких манипулатора, јербо ти домороци никад нису у стању да се сами побуне и замене једне стране господаре другима, него мора да им дође један такав да их дигне на устанак. Види под “Картум”, “Аватар”, “Тарзан”.

            Тј, то је тако ако се верује победницима, ака онима који објављују историју, и свуда намећу своју верзију. Јер није важно ко је стварно победио, важно је чија ће да се памти.

            1. Hajde, sad, komšija. Uvek je pobedio onaj koji je pobedio. Jer ne bi bio pobednik da nije pobedio. Ali ko pobedi zapravo ima samo jedan problem: da podnese čestitanje, što se neočekivano pokazuje kao nerešiva stvar za ogromnu većinu pobednika… 🙂

              1. Да, а како знаш ко је победио? Прочиташ у историјама. Чијим?

                Пази кад ми за педесетак година почнемо да звучимо као теоретичари завере ако само негде зуцнемо да је постојала нека Метохија и нека Рашка – јер ће цео свет да нам се смеје и грди нас што опет покушавамо да накнадно отмемо вековна огњишта од племенитих Албанаца.

                Јер они уредно објављују већ четрдесетак година. Још толико, и биће они у праву, а не ми.

                Можда још бољи пример је са оним ко је измислио радио. Дан данас на НПРу тврде да је то био Маркони. Писао сам им, и указао на судско решење којим је патент додељен Тесли (можда посмртно). Сложили су се срдачно, и већ у року од десетак дана поново споменули Марконија као изумитеља.

                1. Istorije su uvek pobedničke. Gubitničke istorije se drugačije zovu teorije zavere. Pobedio je onaj koji je pobedio, pobednik. U Metohiji je pobedio (finansijski) natalitet; u WW2 partizani; radio je izmislio Markoni. Izokretanje “istine” ne čini ništa, ljudi će nastaviti da pobeđuju zato što to ne čine “istine” radi.

          2. Čekčekček… znam dalje! OndaK je otkrio da je stari baštovan, José Luis, zapravo pašenog komšije jetrve njegove šurnjaje, što znači da je zapravo unuk samom sebi? Gledao sam pre neki dan na “Avali”, ta serija ide taman iza ručka!

            1. Neeeemaš pojma. Onda je sin izvršio hrišćansko samoubistvo, da mu se groba ne zna. Šta je posle bilo ni Komšija ne bi mogao da prepriča. Verni mu sluga se kretao brzo. Ali ne toliko koliko verni komandant. Naložnice su imale tajno oružje, ali su ga istrošile taman pošto su ubile komplet planetu. Pa su se utopile u časne majke, ali tek pošto je verni sluga odmaglio sa malim češavcem koji vuklja celu menažeriju sa sobom.

              A Samuel se smejao.

Komentari su onemogućeni.