Danas se navršava 42 godine kako je otišao najveći gitarista u istoriji rock’n’rolla, čovek koji je ispočetka postavio paradigmu električne gitare za generacije koje dolaze. Nekolicina se približila tom nasleđu, ali niko nije dostigao ono što je Jimi Hendrix uradio za svega četiri godine.
Pesmu koji vam danas preporučujem sam oduvek voleo.
Prisećam se gomile gadosti koje su napisane o Jimiju Hendrixu i njegovom konzumiranju teških droga. Iz razloga koji je teško pojmiti, nije dovoljno poznato da se on sa heroina skinuo još 1968. godine, a da je pudravce lečio alkoholom – sa mnogo alkohola. Široko je rasprostranjena verzija priče da se overdozirao, što je velika greška. Nažalost, toj miskoncepciji je doprineo i tekst pesme “Burning of the Midnight Lamp“, koja jeste snimljena u vreme kada je Jimi još podlegao heroinu:
The morning is dead and the day is too
There’s nothing left here to lead me, but the velvet moon
All my loneliness I have felt today
It’s a little more than enough to make a man throw himself away
And I continue to burn the Midnight Lamp, alone
Now the smiling portrait of you
Is still hanging on my frowning wall
It really doesn’t, it really doesn’t bother me too much at all
It’s just the eh ever falling dust that makes it so hard for me to see
That forgotten earring laying on the floor
Facing coldly towards the door
And I continue to burn the Midnight Lamp, all alone
Burn!
Yeah, yeah
Lonely, lonely, lonely
Loneliness is such a drag!
So here I sit to face that same old fireplace
Getting ready for the same old explosion
Going through my mind
And soon enough the time will tell
About the circus in the wishing well
And someone who will buy and sell for me
Someone who will toll my bell
And I continue to burn the same old lamp, alone
Yeah
Darling, can you hear me calling you?
So lonely
Gotto blow my mind
Yeah, yeah
Lonely, lonely . . .
17. septembra 1970, Jimi je proveo dan u studiju u Londonu. Uveče je otišao da pozdravi drugare iz The Animals koji su svirali u Ronnie Scott’s jazz klubu. Čak, pridružio im se na sceni nakon Burdonovog insistiranja; odsvirali su tri stvari u trajanju od 36 minuta i to je bilo to. Posle se pridružio žurci i u neke sitne sate on i njegova tadašnja devojka Monika Dannemann su otišli do njenog smeštaja. Tu se film prekida…
U izveštaju patologa stoji da se u ždrelu preminulog nalazila tolika količina crvenog vina da deluje nemoguće da je tu dospela povraćanjem. Tačnije, izgledalo je kao da je neko nalivao vinom već mortus pijanog Hendrixa. Šta se tačno dešavalo te noći u hotelskom depandansu u kome je Monika živela, ostaće zauvek nejasno, jer nema ni nje više da pruži poslednje priznanje. Ona se ničega nije sećala osim što ga je, navodno, zatekla ujutru u komi u krevetu. U kutiji sa pilulama za spavanje falilo je devet komada, što se pretočilo u tvrdnju da je Hendrix uzeo devet pilula – ali nije bilo analize koja bi to dokazala. Monika je posle davala neke izjave koje su bile oprečne sa ranije datim izjavama, pa se na sve njene tvrdnje gledalo sa podozrenjem.
Najgore od svega: nekoliko tvrdnji iz bloka tzv. teorije zavere imaju uporište u nekim činjenicama. Baš da se ne bavim time, jer ko zna šta je istina. Tek, najsjajnija zvezda u istoriji instrumentalnog rock’n’rolla je otišla na Neko Bolje Mesto baš u času svog kreativnog zenita. I evo, četrdeset dve godine kasnije ostajemo da se pitamo kako bi zvučala muzika velikog Jimija Hendrixa da je ostao na sceni. Da li želja za tim nedostižnim saznanjem čini njegovo postojeće nasleđe još većim? To je moguće; većina onih koji su preživeli na kraju su se utopili u gomilu, tek su se malobrojni (poput Davida Bowiea) povukli onog časa kad su odlučili da je bilo dovoljno.
Ostaćemo da se pitamo.