“Istorijski skok”. “Pomeranje granica ljudskih mogućnosti”. “Današnji dan ulazi u istoriju čovečanstva”.
“Malo morgen”, što bi rekli u rodnoj ti Austriji, Felikse. Ovi superlativi su tačni, ali nisu 
namenjeni tebi, već Džou Kitindžeru, čoveku koji je prvi skočio s ivice svemira, pre ravno 52 godine.
Da se razumemo, ne sporim odvažnost ovog čoveka, stvarno treba imati petlju za takav poduhvat. Ono što me nervira je čitava medijska pompa oko toga, kao da niko ništa slično nije uradio pre njega. Na žalost, Kitindžer nije imao Red Bull marketinšku mašineriju iza sebe, niti je YouTube postojao u njegovo vreme.
Da se podsetimo njegovog rekorda, postavljenog 16. avgusta 1960. godine u okviru projekta Excelsior: visina 31.300m, brzina pada 988 km/h, trajanje slobodnog pada 4:36s.
U redu, Baumgartner je otišao skoro 8 km više i padao je u jednom momentu oko 300 km/h brže, respect. No, kod tolikih visina i brzina, ovolike razlike ne čine mnogo sa stanovišta rizika: to vam je kao kada vozite auto brzinom od 150 i 200 km/h – ako naletite na zid, fleka koju ćete napraviti biće iste veličine.
Pritom, podsetimo se uslova u kojima je Kitindžer izveo svoj skok: nije bilo fensi elektronskih uređaja koji bi proveravali parametre sigurnosti, a gondola je bila obična otvorena metalna kanta. Tada je dokazao da čovek može da preživi skok sa tolike visine, te je tokom mnogo godina američkog svemirskog programa bio veliki zagovornik opremanja kapsula sa posadom sistemom za izlaz u slučaju nužde. Na žalost, to nikada nije urađeno, a time su mogli biti spašeni životi posade “Čelendžera” – potvrđeno je da je nekoliko astronauta preživelo samu eksploziju, ali su poginuli prilikom udara kapsule o površinu okeana.
Koliko je fascinantan ovaj čovek, dovoljno govori i činjenica da je sa 56 godina, u septembru 1984. godine, postao prva osoba koja je preletela Atlantik balonom (4 dana, 5.703 pređena kilometra).
– * –
Ovo je bio mali skok za čovečanstvo, a veliki za marketinšku industriju energetskih pića.
“kod tolikih visina i brzina, ovolike razlike ne čine mnogo sa stanovišta rizika”
Ovo je pogrešno. Razlika u efektima brzine sa ove i one strane zvučnog zida je ogomna. Trenutak probijanja zvučnog zida je jedna od najrizičnijih faza ovog skoka. Probijanje zvučnog zida, čak i avionom, nije operacija za potcenjivanje a ovde je reč o slobodnom padu.
Sve ostalo napisano o opremi stoji, ipak je Kitindžer skočio pre Apolo programa i glavnih dešavanja u kosmičkoj eri.
Felix je na konferenciji za štampu izjavio da nije osetio ništa. A nije da nije, podatak (doduše nezvaničan) veli da je dostigao 1,24 maha. Istina, sve se to desilo u prvom minutu pada, dok je bio u tanušnom vazduhu. Dok je stigao do praga stratosfere, brzina mu se veoma smanjila.
“čovek sa najviše života u sebi”? Ima ga toliko da ga je stavio na kocku!? Zašto? Da bi dobio još više? Da kojim slučajem nije preživeo ili da je preživeo uz nepovratna oštećenja zdravlja (za šta je postojala ozbiljna verovatnoća!), kako bi izgledali komentari? Zatajila tehnologija i pored 5 godina pripreme, na pr.?
Sa druge strane, da nije ljudi koji probijaju granice rizikujući sebe radi viših ciljeva, napredak čovečanstva ili ne bi postojao ili bi bio znatno usporen. Samo u tom smislu čestitam i Džou i Feliksu. Ona velika većina koja nije uspela u svom dostignuću ili “dostignuću” će ostati budale, kolateralna šteta i predmet narednog izdanja “Darwin Awards”.