Hajde da završim ovu furioznu septembarsku etapu jednom prostom slikom. Naravno: autoportret sa uličnom svetiljkom…
Hodao sam tako ulicama Sombora i tražio zanimljive motive. U jednom času sam primetio da hodam iza svoje senke. Poželeo sam da zabeležim to i tako sam došao do autoportreta, ako je dozvoljeno da se ovakva kompozicija nazove tako…
Sad kad sam štriknuo ovaj kadar, pitam se – zašto ne radim to češće. Ništa ne boli niti košta da skoro svaku sesiju potpišem ovako, dakako pod uslovom da imam svetlo koje to omogućuje. U neku ruku, osim potpisa, to bi bila i beleška o uslovima svetla koji su vladali kad sam izveo sesiju… Moraću ovo da upamtim kao implicitno pravilo.
Presuda: mišn akomplišd, pa šta? 
Idemo dalje.
