Jesen je najeksplicitnije doba godine. Proleće može da bude hladno, leto kišovito, zima mlaka – samo jesen uvek izgleda baš onako kako u sebi nosimo sliku o njoj…
Još jedna fotka koju umalo da zaturim, a šta da vas lažem – baš sam je zbog ove potrebe i napravio. Iz nekog bizarnog razloga koji ne umem da objasnim, nalazim uživanje u slikama na kojima se prepoznaje gašenje prirode. Volim i dodatak u vidu čovekove intervencije u prirodi: njive i povrtnjaci su dobra tema za fotografiju u jesen.
Boje su tek malo intenzivnije nego što sam ih zatekao u času slikanja, uz opasku da svetlo jeste bilo ovako u onom petominutnom periodu zlatnog sata kada je baš sve žuto. Nisam morao da pravim bogzna kakve trikove, načinio sam samo mali pomak balansa belog u zonu crvene i to je bilo to. Ograničena dubinska oštrina se lako postiže ako znate kako i imate čime; raspored elemenata je bilo lako pronaći na prirodno. Zato je rezultat bio neumitan.
Presuda: mišn akomplišd. 
Iako je, velim, ovo bilo trivijalno izvesti na terenu, preostalo je i malo posla da doddam zrno drame u kadar. Iznenađujuće, efekat sam brzo postigao samo malo jačom ali postepeno prelivenom vinjetom i modernom proporcijom kadra 16:9. Što ja imam običaj da kažem: fotka je jednog časa sama viknula “to je to, dosta, ne diraj više”. 
Valjaće mi malo u lov na kišne teme.
