Boga pitaj da li je je Rod Stewart mislio na London ili na Kikindu… Tek – ima neke simbolike u tome što je svoj prvi solo album zatvorio ovom pesmom:
Uzgred: album An Old Raincoat Won’t Ever Let You Down (1969) je remek-delo i esencijalna literatura za svakog kome je iole stalo da spozna veze u dešavanjima tokom zlatnih godina ostrvske rock muzike. A pesma koju ste čuli nije autorsko delo Roda Stewarta: to je poznati naslov iz redovnog repertoara grupe The Dubliners, čija važnost je tolika da ne mogu da ih pominjem u fusnoti… No, ne mogu da ih preskočim ovog puta.
Reći ću samo ovoliko, apsolutno svestan težine svojih reči: da Dublinersi nisu postojali, rock muzika Velike Britanije bi izgledala veoma drugačije. Jer, dok se američki rock rađao tamo gde su se sreli country i blues, britanski rock je podignut na temeljima britanskog folka i rhythm’n'bluesa. A ono što je klasični irski pub-folk doneo tom blendu nemerljivo je. Uloga Roda Stewarta u tom razvoju je takođe ogromna. Ova izvedba je, stoga, simbolična i važna za ono što se dešavalo u dekadi koja je sledila…
[EDIT: Ala sam se nespretno izrazio: ne baš ova izvedba, jer ovo je iz 2007. godine... Mislio sam uopšte na verziju koju peva Rod Stewart...]
Da ne prođe tek tako, kada već pominješ ovaj album.
Jedan od onih koje bih poneo sa sobom na pusto ostrvo! Nastao u vreme kada je Jeff Beck rasturio grupu sa kojom je promovisao album Truth (a to je tek posebna priča) i Rod ostao bez posla. U prelaznom roku, zajedno sa Ronom Woodom je otišao u Small Faces koji su postali The Faces, ostatak priče se manje-više zna. Još uvek karte za njegove koncerte koštaju tri puta više nego za aktuelne zvezde!
I da ne zaboravim – na albumu je promovisam zvuk koji će, godinama kasnije, biti poznat kao Unplugged…