Duša čovekova

Danas slušamo nešto veoma, veoma posebno. Ovo je muzička poslastica.

Numera “Soul of a Man” je prastara, iz današnjeg ugla: prvi put u je snimio Blind Willie Johnson još 1930. godine, a obradio ju je ko je god držao do poštovanja korena rhythm and blues muzike. Najjača “klasična” verzija koju znam je ona koju peva Eric Burdon, na albumu iz 2006. godine koji je baš tako i nazvao.

No, ovo je veoma posebno zbog dvojice koji su na sceni. Prvo da poslušamo.

Nisam blage veze imao da David Lindley i Harry Manx imaju ikakve veze jedan sa drugim, ali ne čudim se, s obzirom na profil koji oni neguju.

David Lindley je čovek iz senke. Kratki opis glasi: to je baja koji je sposoban da suvislo, pa i majstorski, svira sve što ima žice. To verovatno uključuje mreže za komarce, štrikove za veš i ograde za stoku, eto tako da kažem. On je jedan od onih ljudi kojih se mnogi sete kad im nešto zapne u studiju jer nema ko da odsvira onako kako je zamišljeno (ili ikako): “Zovi Lindleya, on će to!”. Čovek kome najviše dugujemo to što o Davidu Lindleyu znamo nešto više je upravo onaj koji je njegove usluge obilato koristio tokom preko četrdeset godina briljantne karijere autora, izvođača i producenta: Jackson Browne. Ovde ću da stanem, jer u protivnom postoji šansa da ispišem dve hiljade reči u digresiji: evo malo doooobre muzike (1, 2, 3!), pa dok slušate, razmislite o ovom liku koji liči na zadovoljnog krčmara…

Harry Manx je čudna voćka. Ako baš koristim tu reč “voćka”, onda zamislite drvo na kome zajedno rastu trešnje koje imaju ukus jabuke i banane sa ukusom jagode,  eto tako. Smile with tongue out Takav metež uticaja i stilova u jednom jedinom muzičaru nećete uspeti da nađete da ste još toliki. Najluđe je to što to zvuči vrlo dobro, čak virtuozno. No, kad zavirite u čovekovu biografiju, postaje jasno… Odrastao je na ostrvu Man, gde je bio izložen klasičnom engleskom folku, ali je na radiju otkrio blues za koji se zainteresovao, pa malo putovao Evropom svirajući po klubovima (a ko ga je naučio da se gitara tako drži, nisam saznao). A onda je polovinom osamdesetih otišao u Japan i tamo proveo nekoliko godina. Tamo je sreo Indusa, lika po imenu Vishwa Mohan Bhatt, pa krenuo za njim i pet godina proveo kao njegov učenik, svirajući muziku… boktepita kakvu. E, onda se vratio u Kanadu, gde je već bio proveo neko vreme u mladosti, pa se najzad skrasio i krenuo da se bavi muzikom štogod ozbiljnije, snimajući prvi album tek 2001. godine (nemam info koliko mu je godina, ali cenim da nije mlađi od 55). Njegov opus je meni fenomenalno interesantan, a otkrio sam ga tako što se njegovi radovi često čuju na mom omiljenom Radio Paradise. Preporučujem da malo pročačkate autorski rad ovog ludaka. Za početak: 1, 2, 3, opa!

I onda, eto, nađem slučajno dvojicu zajedno na sceni. I to sa kakvom stvari… Suncetižarenoebem!

2 komentara na temu “Duša čovekova”

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image