Početak je tamo gde je kraj. Može i obratno, ali neka o tome brinu oni čije su čaše vazda poluprazne.
Ove godine (možete misliti, petog oktobra) navršilo se 50 godina kako su Bitlsi objavili prvi singl. Meni je danas bitno da izjavim kako je tog dana, od strane onih koji su to radili bolje i lepše od drugih, urbi et orbi objavljeno da praviti bilo kakvu muziku možemo, ali da je to zaludan posao ako ne umemo da napravimo melodiju.
U ta pionirska vremena dešavaju se The Doors, i arhimag reči Džim Morison. Dešava se Džimi Hendriks, arhimag gitarskog egzibicionizma. Generalno, te godine grade osnove muzičke subverzije, kao i osnove muzičke industrije koja će na kraju muziku i ubiti. Na tim temeljima izgrađena je decenija neodoljivog, baroknoidnog preterivanja: Led Zeppelin, Deep Purple, Genesis, Allman Brothers Band. Njihova muzika je različita, ali i slična: ona izaziva, tera na razmišljanje, zahteva napor, znojenje i svirača i slušaoca, budi osećaj da smo nešto propustili, nagoni na ponovno slušanje. A što je najvažnije, studijski materijal predstavlja tek početak, upoznavanje sa temom koja će temeljno biti razmatrana u koncertnim izvođenjima. Ekstremni primer muzike tog vremena su živi albumi Made in Japan, At Fillmore East, koncertni film The Song Remains The Same. Polusatna epopeja Dazed and Confuzed u sebi nosi celokupan genetski kod tog slavnog vremena.
Muzika bez prethodnika i sledbenika zaslužuje poseban pasus. Ja ne umem da pričam o Pink Floyd, mogu jedino i uvek da ih slušam. Znam da ću to činiti celog života. I jedini mi je strah da će me unuci zbog toga ismevati. Strah ne za sebe, već za njih.
Muzika je okean koji na pučinu, van domašaja oka, odnosi svakog ko njom zaplovi, uvek i bez izuzetka. Srećom, uvek se na obali pojavljuju novi heroji. Osamdesete su donele tehnologiju koja je raširila slojeve gitarskog zvuka. Iron Maiden, Metallica, Guns’n Roses, Faith No More, Queensryche opominju, podučavaju, ponovo čitaju stvarnost. Nažalost, kreativnost živih nastupa je ravna nuli: koncerti sistematski služe za ponavljanje uvežbanog na probama, za šta je zaslužna i sveprisutna postprodukcija koja čini da konačna forma muzike bude kruta ljuštura za nosioce njene ideje.
Pošto smo danas i ovde umočeni u živo blato koncerata bednih olupina, seksualno onemoćalih bendova koji se ponovo okupljaju zarad ceđenja muzičkog dinara iz (pra)stare slave, sa naše tačke gledišta muzika je izmrla, i sve što možemo je da se paleontološki divimo satrulelim biserima starine. I zaista je tako. No, svaka dobra priča mora da ima dobar kraj, i obratno: priča nije dobra ako nema dobar kraj. Moja priča o muzici ga srećom ima. Kraj se zove Dream Theater. Upravo njih slušam dok pišem ovaj tekst, i ostajem zapanjen kao i prvi put kada sam ih čuo, pre 20 godina.
Komentari su onemogućeni.