Što bi rekao Branko Kockica, u svetu postoji jedno carstvo, takozvani progressive metal, nadmeni naziv koji želi da kaže isto ono što govori reč napredna u imenu jedne naše stranke. Muzika je to virtuozno odsvirana, kompozicije su dugačke, a ljubitelji smatraju jako pametnom i tu muziku i sebe, jer je slušaju. Po Internetu se mogu naći prikazi izdanja te vrste muzike napisani od strane ljubitelja, pravi filozofski eseji, ma čudo jedno. A zapravo je ta muzika teška dosada, grafički prikaz podgovorke o sviranju onoj stvari.
Dream Theater tom autističnom carstvu formalno pripadaju (ruku na srce, imali su jedan neslavno propali pokušaj prodaje duše komercijalizaciji, wayward album Falling Into Infinity), ali su, ipak i uprkos tome, sve ono što sam oduvek želeo od muzike. Na stranu potpuna tehnička savršenost u sviranju, apsolutni vrh onoga što nam sveučilište Berklee može ponuditi. Na stranu dvadesetominutne kompozicije prijatnih melodija, koje su žanrovski formalne: tekstovi i muzika su usklađeni za građenje atmosfere; ovakva muzika je bezobrazna jer ne možete znati kada će se sve kockice složiti (Dream Theater su najbolju autorsku kompoziciju, fantastični The Count of Tuscany, spakovali tek posle 20 godina rada). Poenta veličine Dream Theatera je u tome što smisao živih nastupa vraćaju na velika vrata, neočekivanim i uvek jedinstvenim ugođajem modularne muzike.
Nema načina da znate šta će vam se desiti na koncertu Dream Theater. Bez problema će odsvirati ceo svoj konceptualni projekat Scenes from Memory, kome, kao da to nije dovoljno, ničim izazvano pridodaju nekoliko kompozicija, svaka građevinsko čudo svoje vrste (The Mind Beside Itself, forma troglavog Kerbera, je tipičan primer: dve pesme, Voices i The Silent Man su spregnute uvodnim instrumentalom Erotomania koji varira teme potonjih pesama). Može se desiti i da članovi benda redom promene instrumente pa odsviraju Perfect Strangers, sasvim ozbiljnu stvar sa istoimenog povratničkog Deep Purple albuma. U ovom trenutku, recimo, slušam njihovo živo izvođenje pomenutog Made in Japan:
Uopšte, za Dream Theater muzika je dečija igra: stvari koje su drugima gotove konstrukcije spremne ze useljenje po principu ključ u ruke, njima su tek početak, kutija Lego kocki. Tokom izgradnje, bilo šta može da promeni formu: poznavanje istorije muzike kod njih je praktična pojava, pa lagano u sred svojih kompozicija uranjaju u nadahnuto sviranje ko-zna-čega. Čerečenje sopstvenih kompozicija da ne spominjem, nekako se podrazumeva. Evo baš sad mi iz pamćenja izbija jedan njihov epski Surrounded uživo: pevač završava, nastaje dramska pauza gde orgulje pune prostor, gitarista očigledno improvizuje, a onda se čuje dva snažna doboša, bam-bam i počinje solo Mother, od tona do tona ali i više od toga, Gillmorova snaga, osećajnost, preciznost, finese… sve je tu. Uživo. Trnci prolaze, fantazija.
Svi članovi benda su, naravno, savršeni svirači. Mom uvu se ipak izdvaja gitarista, John Petrucci. Razlog je istorijski: evolucija sviranja gitare osamdesetih godina prošlog veka je išla u pravcu razvoja tehnike brzog sviranja (Steve Vai, Joe Satriani, Yngwie Malmsteen), do te mere da su određene budale obećavale ljubiteljima kako će iz ploče u ploču svirati sve brže (Vinnie Moore, ljubiteljima gitarskih instrumentala preporučam njegov album Time Odyssey na kome svira klavijaturista Dream Theater). Petrucci zaustavlja taj trend, demonstrirajući u koncertnim solo tačkama da se može svirati i polako i smisleno kada čovek ima ima šta da kaže i ume to da učini.
Rekoh, Dream Theater je kraj. Kako stvari stoje, i njima samima je kraj, bubnjar-glava kuće je otišao, da bi na njegovo mesto uletela progresivna budala koja može užasno mnogo puta u sekundi da udari doboš i time se hvali. Da, ne mogu da zamislim šta bi novo moglo da se dogodi. I da, negde se u dubini duše nadam da ću biti u krivu. Do tada, iznova se čudim beskonačnoj složenosti jasnoće Wesa Montogomerya i polako učim šta je to barok, dok me na putu do kuće iznova zasmejava moderna buka.
Komentari su onemogućeni.