Da mi je neko rekao koliko ću da se napatim, ne bih mu verovao…
Pre neko veče, tokom pauze između dva benda na sceni XI Jazz & Blues festivala u Kikindi, beše mi naspelo da fotografišem luster na plafonu sale pozorišta u plavom svetlu. Na aparatu se zatekao objektiv od 50 mm: dobra su mu svojstva u polumraku, ali nema optičku stabilizaciju, morao sam da pazim. No, da bi stvar bila komplikovanija, pun luster sam uspeo tačno da uhvatim u kadar tek kad sam spustio aparat skoro do poda. Sreća, pa imam opciju pokretnog ekrana preko kojeg mogu da kadriram…
Pošteno je da priznam da sam fotku načinio sa dve isključive namere. Prva je upravo opisana – da vidim mogu li da napravim tačan kadar u zatečenim uslovima (mogu). Drugi razlog je trivijalan i pomalo nepriličan: hteo sam da imam nesvakidašnju fotografiju dana. E, pa iz tog razloga…
Presuda: mišn not akomplišd, a ovolicko malo je falilo. 
To što imam tehnički ispravnu fotografiju, irelevantno je. To što je kadar komponovan precizno, nije stvar za pohvalu, nego zanatska konstanta. A to što imam motiv koji (barem meni) ne govori ništa, najveći je problem. Ali neka. Meni ova fotka ipak govori – ako ništa drugo, a ono da ne bi trebalo da povlađujem ovoj rubrici, nego želji za sticanjem praktičnog iskustva. Priznajem da taj motiv ne postoji u ovoj fotografiji. 
Ni meni se ne sviđa luster. Ni na slici.
Prosto, negde od srednje škole sam zaradio hroničnu alergiju na lustere… 😳