Sve me kopa ovaj film, moram opet da ga pogledam. Počelo je još prošlog vikenda, kad se Ana pripremila za neki maskenbal oblačeći se u belo, sve sa crnim polucilindrom i crnim štapom, belim tregerima i vrlo karakterističnom šminkom na očima. A onda je pitala da li ima mleka, htela bi da ponese…
| Originalni naziv: | A Clockwork Orange |
| Godina izdanja: | 1971. |
| Reditelj: | Stanley Kubrick |
| Glavne uloge: | Malcolm McDowell, Warren Clarke, Patrick Magee, Adrienne Corri |
| Trajanje: | 137 minuta |
Poznat po tome što je šetao od jednog do drugog žanra u svom brojem relativno malom, ali rezultatom grandioznom opusu, Stanley Kubrick je za sobom ostavio utisak eklektika čija studioznost je toliko široka da je prostom gledaocu nemoguće da razume taj dar. Ipak, postojala je jedna zajednička crta gotovo svih njegovih radova: svaki literarni predložak Kjubrikovih filmova bio je zasnovan na nekom obliku socijalne patologije. U tom svetlu, pred nama su na srebrnom ekranu prodefilovali ludaci svih vrsta; jedan od njih čak nije ni čovek… No, Kjubrikov film “Paklena pomorandža” odskače od svih ostalih – što po prepoznatljivoj ikonografiji, što po eksplicitnosti i najvećem otklonu u distopiju u celom opusu autora. Lajtmotiv nasilja kao najočiglednijeg pojavnog oblika zla tek je šlagvort za neke neverovatne antiteze u tom filmu, nastalom na temeljima kratkog romana Anthonyja Burgessa.
Koristeći svoje prepoznatljivo rediteljsko načelo svođenja priče na tri poglavlja, Kjubrik nas najpre zbunjuje kontrastima: Aleks i njegovi drugovi pohađaju bar u kome se toči mleko –doduše, pošećereno nekim veselim supstancama. “Me and my droogs had some super moloko before a night of ultra-violence.” – tako zvuči cockney koji je i sam pošećeren rečima iz ruskog jezika. Aleks prebija klošara iz čiste zabave, ali se do suza potresa na zvuke muzike Ludviga van Betovena. Najzad, on učini kapitalni prestup i završi kao štićenik države u kojoj otpočinje svoj “preporod”.
Onda se Aleksu nudi mesto u eksperimentalnom programu: bude li uspešno, obećano mu je, smeši mu se veoma brz izlazak na slobodu. On prihvata, a ono što se potom dešava predstavlja nešto od najmorbidnijih sekvenci u istoriji kinematografije.
No, taman kad mislimo da je sa mučnim scenama mentalnog kondicioniranja gotovo, onda tek počinje: svet uzvraća udarcima po onesposobljenom mladiću.
Fabula teče na istim mestima na kojima smo gledali jedan oblik nasilja, a sad gledamo drugi, još teži i još manje razumljiv. Iz jedne u drugu sekvencu prolazimo sa sve više nespokoja. U trenutku kada Aleks paralelno postaje predmet osvete i instrument političkih zbivanja, on pokušava da privede priču kraju na jedini raspoloživi način. Pritom nije svestan da baš taj korak predstavlja ključ njegovog izbavljenja.
Poslednji šamar je takav da ga neće svako odmah razumeti. Završićete gledanje filma i upitaćete se da li je moguće da baš takvo rešenje dovodi do ravnoteže u svetu oko nas. Buljićete u odjavnu špicu nemoćni da nađete mentalni oslonac tokom nekoliko dugih trenutaka. Čekaj malo, šta je pravo zlo? Postoji li uopšte slobodna volja? Da li ova slika govori sve? Da li je nešto ostalo nedorečeno, pa zato rešenje ostaje da visi u vazduhu°? Ili je možda sve to bio samo san?
Ne. Kjubrik se ne šali sa snovima. On očekuje da budemo budni. I da budni ostanemo, da se suočimo sa najcrnjim strahom na način koji znači prihvatanje. U času klimaksa, neće biti udobnosti opuštanja: grč će preteći, a šta ćete sa njim uraditi, Kjubrika nije zanimalo nikad. To je njegovo nasleđe: odeljenje za vikend-romane je iza ugla, ovde svoju zainteresovanost plaćate ugradnjom novog košmara u svoje sinapse.
Proći će neko vreme i osetićete potrebu da pogledate “Paklenu pomorandžu” ponovo. I ponovo. I ponovo.
Moji ciklusi potrebe da gledam Kjubrikove filmove, ovaj pogotovo, traju već trideset pet godina. I ne izgleda da će ikada popustiti.
________
° Zapravo, i Kjubrik je naseo na činjenicu da priča jeste nezavršena. Dvadeset prvo poglavlje Burdžisovog nije objavljeno u prvom američkom izdanju. A baš to je izdanje koje je Kjubrik pročitao, misleći da je to kompletno delo. Ali, to je neka druga priča.