Једна од пре: такси станица

Немам живаца да нешто радим сваког дана, нисам тај. Мени узалуд поклањаху роковнике… Кад се нечим редовно бавим, то значи да ћу некад данима да се мајем око тога, па онда паузирам два-три (дана, месеца), па онда мало чачнем, па опет паузирам, па навалим…

Зато немам фотку дана, ни бројач у наслову. Ово је више какохоћилица (децин израз за прескакалицу шанталицу са алтернативним правилима).

Фотку за данас сам снимио пре два-три месеца. Са фотографске стране, ништа нарочито, ухваћен детаљ који нико нормалан не би снимио. Ово је главни трг у Зрењанину, ту су редом хотел, позориште, музеј, грађанско-техничка школа (тј грађевинско-, ал’ тако смо је међу собом звали кад је састављена), општина, католичка црква, библиотека, пошта, Буковчева зграда, поглед низ главну улицу, споменик, око споменика поплочано жутом циглом. Просечна старост свега тога је век-два, а ја нашао да сликам баш парче водоторња, додатог шездесетих маниром прста у око, и то при земљи, иако је увек био занимљив једино зато што има туце спратова и празно буре одозго.

стара такси станица

(велика слика је овде)

Међутим, ово је историја. У оној пиксли је телефон.Телефон је можда трећи или пети у тој пиксли, а и она је мењана пар пута. Клупа је вероватно старија од свега на слици, осим можда десног олука, који је из 1964. Ово је била једина, па онда само главна такси станица у граду, деценијама. Док се није намножило таксиста, и док нису имали радио везу, ово је био једини телефон где сте могли да дозовете такси, који је тада коштао ђаво ипо. Био је у телефонском именику, међу важним телефонима, под “такси” – једини такав, без даљих појединости, није ни требало.

Данас су такси станице свуда, само не овде. Ово је пешачка зона и колима не може да се приђе. То јест може, али кошта ако пробате. Таксисти су на супротном крају трга, иза цркве.

Осим овог суновраћивања у историју, има још разлога што сам ово шкљоцнуо. Прво, водоторањ више не изгледа онако соцреалистички сиво и усрано. Ситне сивобеле плочице (које, неким чудом, никад нису отпадале) и увучени мрачни прозори су замењени овим плавим плочама и плавкастим огледалима. Сад кад најзад личи на нешто, а био је градско ругло од почетка, сад ником не треба. Можете изнајмити читаве спратове, празни су.

Други разлог је фотографски. Ово је једна од оних где око тражи хоризонтале и вертикале, праве углове и паралелне линије… којих има, али има доста и оних осталих. Тротоар се ту спушта, ал’ не толико да се баш примети, нагнут је таман толико да квари. А није да се из цуга примећује да је кос. Стубић на ком стоји телефон је нагнут на једну страну, леви олук је као нагнут на супротну ал у ствари није – предњи део је истурен, што се опет не примећује из цуга јер је овако спреда тај избачај минималан. Десни олук није крив али је у две боје (горе рђа, доле црно) и то на замало белој и црној позадини, и таман кад око очекује некакву симетрију, или бар равнотежу, он је поквари.

Ова ми се свиђа зато што ми се упркос свим тим несложивим кваровима ипак свиђа. Ето, крај свих тих правих и замало правих линија и углова, нашао сам нешто округло: логику у круг :).