Preživeli smo, izgleda. To svakako ne znači da se smak sveta nije desio, nego nije bilo ni u TV dnevniku ni u Žikinoj šarenici, pa se onda ne važi…
Tokom celog dana, nisam se bavio ničim nego taksiranjem ukućana i čitanjem autobiografije Bekima Fehmiua, “Blistavo i strašno”. Prva knjiga je pala tokom dana, drugu nastavljam čim okačim ovaj prilog, a nema tu mnogo priče jer ne nalazim za shodno.
Krupni plan, f/1.4 da bih ograničio polje oštrine, izrez 16:9, sepija – i to je to. Rutinski.
Presuda: mišn akomplišd. 
Idemo dalje. Ja svakako.
Meni se izuzetno dopao prvi deo, lirski, evokativan. Nisam očekivala takav stil uopšte. Iz svake rečenice izbija fina seta. Živo me zanima drugi deo, još nisam stigla da pročitam. Pretpostavljam da je malo drugačiji, ovo je ipak evociranje uspomena na detinjstvo. Čekam da čujem impresije.
P.S. Ako nisi čitao Lauševića, toplo ti ga preporučujem. Oko te se knjige digla silna pompa, a i pripisoše joj svašta, verujem oni koji je nisu čitali. Čovek izvanredno piše, ima neverovatan dar da uoči naizgled beznačajne sitnice i da ih dočara i oživi. O erudiciji i dubini promišljanja da i ne govorim. Dugo nisam čitala takvo štivo od naših pisaca.