Kako sve dođe na svoje, čudo jedno. I to brže nego što misliš da je moguće.
Izlazio sam iz garaže kad sam parkirao auto i preda mnom se našla scena koju sam podsvesno tražio već neko vreme. Toliko sam se uzrujao da sam odlučio da slikam iz ruke. Najzad, sa raspoloživom tehnikom nemam drugo rešenje za slikanje Meseca. Ali, nešto drugo je bilo posredi. Objasniću lagano; prvo da pokažem šta sam to uradio.
Da bih objasnio o čemu je reč, moram da se vratim korak-dva, do one grlice od prekjuče. Uglavnom, dok sam se bavio onim dvema fotkama u modulu Silver Efex Pro, to je potrajalo malo duže nego što je trebalo zato što sam se igrao nekim predlošcima koji su bili neprimereni za onu priliku. I tad sam pomislio: hoću li ikad biti u prilici da iskoristim one low key predloške? Valjalo bi mi nešto jednostavno, tamno, sa nekim elementom koji baš iskače… Brzo sam prestao da razmišljam o tome jer nisam imao ama baš nikakvu ideju. Nisam baš nešto osobito vešt da “namaknem” temu koja bi dovela do neke usko određene obrade. Najzad, zašto bih tako i radio? Bolja ideja je da znam šta je moguće, pa da iskoristim to kad se zadesi prilika.
Kad sam večeras video Mesec u krošnji oraha, bio sam načisto da hoću da dobijem tu sliku – ne fotografiju, nego sliku. Namakao sam ISO 6400, znajući da će zrno zbog šuma da ode k vragu, ali taman je poslužilo i za rad iz ruke i za kasniju obradu. Načinio sam više snimaka pod različitim parametrima, što je bilo korisno: ona fotka za koju sam mislio da će biti najbolja bila je mutna jer nisam dobro držao aparat. Druga koju sam pretpostavio kao valjanu je bila prejaka nad Mesecom, nisam mogao da spustim svetlo tako da sačuvam i granje… Uglavnom, jedna uzgredna se pokazala kao ona prava; dvanaest ekspozicija je na kraju otišlo u kantu za smeće, dve su ostale…
Presuda: mišn akomplišd, mada je bilo povuci-potegni. 
Tražio sam varijaciju obrade koja daje jednostavan rezultat, jer i motiv je prost. Znao sam da sam dobio dobro rešenje tek u času kad mi se Mesec učinio poput ulične svetiljke. Blaga sumaglica je pomogla da dobijem prirodnu vinjetu (koju sam, doduše, pojačao tokom obrade). Kanuo sam malo plave u monohromni spektar, čisto da ohladim atmosferu. Zrno sam pojačao do granice logičnog u odnosu na grane, a tekstura je dovoljno konzistentna; mada, to se sada nevidi – pogledajte verziju od 2400 tačaka i biće očigledno. I to bi bilo to. Imam sliku.
Kada bih uspeo da u sličnoj kompoziciji uhvatim siluetu sove na grani (a imam jednu familiju sova naseljenu u krošnji bora u dvorištu!), dobio bih sliku koju sam načinio pre više od trideset godina. 
Ali, to su već puste želje, pusti snovi…