Još malo pa nestalo… Godina, mislim. Valjaće mi da preinačim sve predefinisane žigove za fotke.
Ova fotka je morala da nađe svoje mesto – iako uslikana jedva minut-dva posle one jučerašnje, njome sam se pozabavio tak dan kasnije, pa računam, pripada tom sledećem danu.
Eh, sad se tek sećam koliko puta sam preskakao ovu ogradu vikendom… U vreme kad sam ja bio osnovac, nije bilo mesta na kojima smo mogli slobodno da igramo basket, kao što je to danas sasvim uobičajeno. Dolazili smo u dvorište škole, preskakali ovu ogradu, pa provodili vasceli dan ispod koša. Ali, odoh u digresiju.
Razlog za postojanje ove male i beznačajne studije je taj što sam primetio da ne koristim dovoljno sve mogućnosti svog univerzalnog objektiva (Canon EF-S 15-85 mm f/3.5-5.6 IS USM), pogotovo kad je reč o kontrolisanom ograničavanju dubinske oštrine. U poslednje vreme, uhvatio sam sebe u lenjosti: kad mi treba mali DOF, navrnem objektiv 50 mm, otvorim f/2 ili čak i više (objektiv radi do f/1.4), pa zadatak obavim rutinski. Eh, grešim. U času sam zamislio kako bi scena mogla da izgleda: pokušao sam i uspeo. No, ovo je bilo lako izvesti samo tako što automatsko fokusiranje dozvoljavam samo pritiskom na posvećeno dugme, a nikako pritiskom okidača do pola. Ostali parametri su prosti: zum na 29 mm, f/4.5, 1/20 s na ISO 200; fokusna tačka je bila negde na sredini ove kompozicije. Dubinska oštrina, kao što vidite, uspešno je svedena na područje do jednog metra.
Presuda: mišn akomplišd. 
Nije bilo teško. Ova fotka će me podsećati na to da treba da više uključujem mozak, a manje dugmiće po fotoaparatu.
Idemo dalje. Još dve fotke, pa ode godina. A onda još tri meseca do kraja drugog ciklusa projekta “jedna na dan”.