Utovar nedeljom: 2. decembar

Suncetižareno! Kad pre decembar! Pa to nije fer!

“Sporo prolaze dani dok godine lete”, pevao je Drago Mlinarec onih romantičnih godina. Nisam to razumeo, osim kroz opise onih koji su već prevalili sredovečne godine. Sad kad sam i ja odavno obrnuo cajger, znam kako je vreme jedini dragoceni i nenadoknadivi resurs u životu. I zato, pametno s vremenom.

A opet, šta vredi da žurim kad znam da neću stići? Otkrio sam odgovor i na tu dilemu: žurim zato što neću dozvoliti da me baš to vreme pretekne. Gledam sve više ljudi oko sebe kako odbijaju da se suoče sa svakodnevicom; koriste različite recepte da bi se odbranili od onog što ne razumeju.

I ja sam među njima: gledajući druge, pa u sebe, makar sam naučio kakav ne želim da budem. Moj recept za odbranu od pandemije površnosti je permanentno učenje. Jasna se nasmejala kad sam rekao da ću verovatno početi da učim da sviram saksofon kad završim kurs italijanskog; mislila je da se šalim.

U međuvremenu, razmisliću koliko su bili pametni neki moji potezi i preduzeću šta treba da popravim štetu koju sam napravio ili sam za nju kriv. Poput onog da moja interesovanja nisu u skladu sa mojim veštinama upravljanja vremenom… Ali, to je već neka druga priča.

Deder da vidimo kakve sam to gluposti prikupio prethodne nedelje…

Znate šta: ako ne umete bolje, sjašite već jednom sa te teme!

Mene zbilja ne zanima ko rukovodi kojom strankom i ko kome tu i tamo koliko šta i, uostalom, čemu i čime. Oni su svoj obraz zamenili maskom, a svoju kičmu podelama koje treba da su predmet istrage.

Mene zbilja ne zanima šta vi to tako posebno znate, a da drugi ne znaju o tim ludacima koji misle da vlast treba baš njima da pripada. Ako zaista imate muda da delite svoje znanje po selu, svratite u tužilaštvo, pa svoje znanje podelite sa njima.

Zanima me samo jedno: jesmo li mi dovoljno zrelo društvo da bismo bili u stanju da sprečimo nastajanje još nekog tiranina?

Plašim se da nismo. Plašim se da ćemo opet učestvovati u eksperimentalnom dokazivanju socijalne verzije Arhimedovog zakona:

Tiranin potopljen u narod istisne onoliko naroda koliko je tiranin težak.

Ide narkoman ulicom i prska vinogradskom prskalicom. Prilazi mu čovek i obrati mu se:

– Što prskaš, sinko?
– Prskam protiv krokodila.
– Ali, ovde nema krokodila.
– Pa naravno da nema, kad prskam!

Priča ide otprilike ovako.

Direktor jednog javnog preduzeća (u Srbiji) ima lepu viziju budućnosti i saopštava je u jednom intervjuu:
…Mi treba da idemo ka savremenom svetu, ka modernim tehnologijama. Ne želim da za četiri godine u magacinu radi sedam fizikalaca koji mute nešto s količinama. Ovom izdaju, onom ukradu. Želim da u magacinu rade dva informatičara-programera sa računarima i dva koji izdaju robu.
Maestralno. Eto, vidiš, pogrešio sam. Trebalo je da ostanem programer. Znao sam. Znao sam…

Citat nedelje je dobar podsetnik o tome ko čime treba da se bavi.

 

Pope, ako ćeš da se zanimaš politikom,
osnuj stranku.

Nikola Pašić

 

Eh… Nekad su političari imali i srce i muda i pamet. Danas, eventualno, imaju jedno od toga, možda dva svojstva. A to nije dovoljno.

A imam i anonimni citat… Šteta što se ne zna autor:

 

Koliko sam ja popio, neki nisu ni preplivali.

Carski!

Zasviraj i za pojas zadeni. Ako ima mesta.

Sudija ulazi u sudnicu, očigledno ljut, seda za svoj sto i obraća se advokatima u parničnom postupku koji vodi:

– Dakle, advokat Petrović je ostavio kovertu sa 5.000 € na stolu u mom kabinetu. Advokat Jovanović je stavio kovertu sa 6.000 € u džep mog kaputa, koji visi na čiviluku u mom kabinetu… Mislim, ovo je nečuveno! Molim advokata Jovanovića da priđe.

Advokat priđe sudiji.

– Gospodine Jovanoviću, sram vas bilo! Nemojte da vam se tako nešto ponovi! Evo vama dve novčanice po 500 €… Tako… A sad, u ovom predmetu ćemo da sudimo i presudimo po pravdi.

Razmišljaj kako god želiš. A ako pustiš i druge da razmišljaju tako, nećeš imati razmirica.

Boktemazo. Znam neke ljude koji ostavljaju isti ovakav utisak prilikom rasprava kojima su, inače, veoma skloni.

Mene, pak, ne brine ponašanje jarca, nego nastup ovog klipana koji je očigledno poslat da isprovocira svađu. Kada bi bilo manje takvih kicoša, svet bi bio lepše mesto.

Da citiram reči Žikice Simića:

Na listi najboljih albuma u 2012. godini magazina Uncut šest izvođača ima više od 60 godina. Da li je to dokaz da je rok muzika ipak generacijska stvar – neraskidivo povezana sa jednim vremenom? Ili je to posledica određene uređivačke politike? Ne znam.

Benasta uređivačka politika Alana Jonesa je učinila da prekinem svoju pretplatu na UNCUT, ali mislim da brat Žikica ima poentu u ovom navodu. Kroz trideset godina, rock’n’roll će postojati samo u gerijatrijskim domovima. Jedino ako Dave Grohl ne smisli nešto zaista revolucionarno što će obuzeti omladinu…

Ipak, to se neće desiti: to što radi Grohl, poslednji autentični rocker na sceni, zahteva razmišljanje. A taj preduslov je pretežak.

Moj omiljeni časopis pokušava da odvrati pažnju javnosti sa smaka sveta koji će se dogoditi kroz devetnaest dana. Sram ih bilo! No, svejedno, evo članka koji preporučujem za lagano čitanje ovog popodneva: Kratki vodič za smak sveta.

Nema više. Zapravo ima, nego nisam bio kadar da pohvatam. Pogotovo neke vesti koje se tiču jedine teme koju smatram nepoželjnom u domenu Suštine pasijansa… Umesto toga, sve mislim da će varijacije u vremenu ostati napolju, gde im je i mesto, a da neću dozvoliti da izazovu varijacije u mom raspoloženju. Međutim, primećujem korelaciju, pa se brinem.

Ajde-de: šta je, tu je. Možda će se vreme popraviti na način koji do sad nismo videli. A možda se neki od nas nadaju da će se najava smaka sveta obistiniti. Na mahove mi bude žao što to neće biti baš tako, jer to je smak sveta koji bih mogao da prihvatim. Ovaj smak sveta koji se već dešava teško podnosim…

Aj’ pa živi bili; uguraćemo mi pre smaka sveta barem još dva utovara nedeljom. U međuvremenu, uživajte u svojim ručkovima, pogotovo onim nedeljnim, u krugu porodice. Prijatno vam želim.