Зен де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт је спазио на пушкомет како му се примиче Мелентије Салашевић, девојачки шпицнамет Салашев, и упутио се право мимо њега, све меркајући хоће ли овај покушати да се претвори да га није приметио и као случајно прећи на другу страну улице. Овај се, пак, задубио у своје мисли, нешто причао сам са собом.
Да није шенуо? – помисли Зен. Јер зна се, ко прича сам са собом (а и кухињом), или је луд или зида кућу. Кућу је довршио… оно, можда прича на мобилни, ал’ не држи ниједну руку на увету.
– Добар дан, Салашевићу!
Салашевић се примаче, прочепрка прстима по џепу и нагло показа да је приметио Зена.
– О, добар дан, Зене де Коче ван дер Берже Бренкелене Брандлихту, куд смо се то запутили овако недељом пре ручка?
Као што је Зен крајичком ума и посумњао, један од Мелентијевих зуба је био плав. Аха!
– Ау, не питајте, Салашевићу, у небраном сам грожђу… син ми се упутио у воде покажи посла…
– Шоу бизниса?
– Е, тога. Идем да се видим са неким око спонтавања пљесака.
– А?
– Неки стручњак, можда самозван – ма сви су у том послу самозванци, само неки опстају а неки не – за оживљавање гледалишта.
– Анимацију публике?
– Е, то. А што ми отпревађате?
– Молим?
– Штогод ја мислим да сам лепо научио да кажем на српском, ви ми вратите на некакав латинско-енглески или шта већ.
– А, на енгрпски… па понела ме та ваша прича о шоубизу, а они тамо сви говоре енгрпски, и то не чист него неки свој жаргон. А о каквом је то спонтавању реч?
– Пљеска, што би на том вашем енгрпском ваљда био аплауз. Јесте? Е, да, видите, сви ти, условно речено, стручњаци се слажу да је аплауз много бољи ако је спонтан. Нико не каже ко га је спонтао, ни како се то спонтава, ал’ ето појавио се овај који се као разуме у то па да видимо ако није скуп, знате ја сам помало управитељ синовог оркестра…
– Менаџер бенда?
– Опет ви. Да, то. Него, помагајте, знате ли ви ишта о том спонтавању?
– Не, а знам да нема ни стручњака. Видите, мој пашеног је гинеколог, акушер у ствари, и они се већ деценијама пате са спонтаним побачајима. И, ништа.
– Како, ништа?
– Дан данас не знају ни ко, ни шта, ни да ли је ко или шта, спонтава те побачаје. Немају појма. А наводно имају хиљаде година искуства, све чачкајући око истог модела. А колико ти ваши рокери постоје? Седамдесетак година? Дижите руке, човече.
– Не, не, само то не, то су ми сви рекли, ако предњак оркестра…
– Фронтмен?
– Аман човече, полудећу већ, не прекидајте ме, молим вас… Шта сам оно… а, да, ако он викне “дижите руке”, пиши пропало, то је управо супротно од спонтавања. Распонтавање, или како ли га зову у струци.
Салашевић забаци један краћи поглед високо у небо, слегну раменима, обрвама и палчевима, туробно климну Зену, хтеде да му махне на растанку, али уместо тога спусти руке у џепове и тихо се постара да нестане са видика.
Komentari su onemogućeni.