Ima tome preko stotinu godina kako je svetlo dana ugledao rad Alberta Ajnštajna Uz elektrodinamiku pokretnih tela (koji je čak i na srpski preveden), Branina gumica kojom je iz fizike izbrisan čitav niz arhetipskih crteža trookih lavova (što za milost nisu znali) koji su nacrtani čim je fizika artikulisana kao nauka. Prećutni i neobjašnjivi pojmovi kakvi su apsolutno vreme, apsolutan prostor, i njima slični, otišli su tada na smetlište naučne istorije, odgurani tamo sopstvenom nesposobnošću da objasne vidljive pojave kakva je prostiranje svetlosti, i nemogućnošću da se usklade sa potrebom da oblik fizičkih zakona bude uvek isti, gde god se mi nalazili i šta god mi posmatrali.
Ova temeljna potreba za uniformnošću je, naravno, samo želja pedantnih fizičara da predmet njihovog rada bude uređen, da ne moraju za svaki pojedinačni slučaj iz džepa izvlačiti konkretne jednačine koje će ga, i samo njega, opisivati; ta je želja ipak stvorila više dobrog nego nevolja, što je poučan zaključak. Stoga se pitam: da li je potreba za situacionom čistoćom ograničena samo na fiziku, ili uopšte (ali ipak i posebno), na celu nauku? Da li je moguće, da li je potrebno i kome bi bilo potrebno, učiniti napor da se društvene norme homogenizuju, učine nezavisnim od društvenog koordinatnog sistema?… Nastavite sa čitanjem >>
