Društvena teorija relativnosti: osnovni pojmovi i praksa

CarIma tome preko stotinu godina kako je svetlo dana ugledao rad Alberta Ajnštajna Uz elektrodinamiku pokretnih tela (koji je čak i na srpski preveden), Branina gumica kojom je iz fizike izbrisan čitav niz arhetipskih crteža trookih lavova (što za milost nisu znali) koji su nacrtani čim je fizika artikulisana kao nauka. Prećutni i neobjašnjivi pojmovi kakvi su apsolutno vreme, apsolutan prostor, i njima slični, otišli su tada na smetlište naučne istorije, odgurani tamo sopstvenom nesposobnošću da objasne vidljive pojave kakva je prostiranje svetlosti, i nemogućnošću da se usklade sa potrebom da oblik fizičkih zakona bude uvek isti, gde god se mi nalazili i šta god mi posmatrali.

Ova temeljna potreba za uniformnošću je, naravno, samo želja pedantnih fizičara da predmet njihovog rada bude uređen, da ne moraju za svaki pojedinačni slučaj iz džepa izvlačiti konkretne jednačine koje će ga, i samo njega, opisivati; ta je želja ipak stvorila više dobrog nego nevolja, što je poučan zaključak. Stoga se pitam: da li je potreba za situacionom čistoćom ograničena samo na fiziku, ili uopšte (ali ipak i posebno), na celu nauku? Da li je moguće, da li je potrebno i kome bi bilo potrebno, učiniti napor da se društvene norme homogenizuju, učine nezavisnim od društvenog koordinatnog sistema?

Trodimenzionalna birokratija Nalazim da je moguće, nalazim i da je meni potrebno; no takođe nalazim da postoji značajna sila, jedina koja bi mogla da to homogenizovanje sprovede, ali koja upravo na temeljima društvene rašomonijade, situacione heterogenosti, živi udobno, što Ajnštajnov uspeh čini teško prenosivim u sociološku ravan. To je aktuelna svedruštvena birokratizovanost (u daljem tekstu svebir), prostorvreme političkih elita, medija, religijskih velikodostojnika i takozvane javnosti (oličene u takozvanim nezavisnim intelektualcima i takozvanim nevladinim organizacijama), koja posebno jarko obasjava naše društvo – ili mi se naša obasjanost izuzetnom čini zbog bliskosti, i moje kratkovidosti koja onemogućava nošenje naočara za sunce.

Uočimo nekoliko društvenih pojava, neke iz lokalnog a neke i iz globalnog opsega, koje stvaraju društvene poremećaje u zavisnosti od društvenog referentnog sistema u kome se posmatraju i/ili u kome se meri njihovo delovanje. Pojave ćemo navesti hronološki, redom kojim su nas zapljuvavale zapljuskivale.

1. Amfilohijev božićni izliv

Zloglasni homogeničariSrpska pravoslavna Crkva je društvena organizacija poznata po apriornom zahtevu bezuslovne unutrašnje homogenosti, i to homogeno okupljena oko poruka apsolutne ljubavi i bezuslovnog mira. Homogenost, sama po sebi, nije unikatni atribut crkve, već se pripisuje i drugim društvenim organizacijama, recimo masonima. Simptomatično je, i u skladu sa temom, da kada se bezuslovna unutrašnja homogenost uspostavi bilo gde drugde, onda ona podrazumeva urotu protiv društva, dok je to u crkvenom slučaju tek benigna posledica posedovanja Tajne; afirmativnost njenog delovanja prećutno se izvlači iz mirnodopske prirode podrazumevanih crkvenih poruka. Problem sa crkvom generalno nastaje kada dođe do gaženja principa homogenosti, kada njeni članovi počnu da šalju poruke koje nisu u skladu sa crkvenim porukama. Teorijski, postoje crkveni unutrašnji organi koji situaciju razrešavaju. Ima, znamo to, i pukih verujućih i sveštenika koji su iz crkve izbačeni zbog necrkvenog delovanja, a u prošlosti je bilo i statistički značajnih slučajeva organizovanog fizičkog kažnjavanja, do nivoa ubistva.

Muka za uši: AmfilohijeAmfilohije (Radović) je primer, jedno ime iz prevelike grupe visokih čimbenika Srpske pravoslavne Crkve koji su svojim činjenjem drastično iskoračili iz principa homogenosti organizacije kojoj visoko rangirano pripadaju. Njegovo činjenje, premda ne gore od konkretnih činjenja nekih njegovih kolega (Pahomije), najnovije je u nizu izvrtanja crkvenih poruka do tačke pucanja. I koliko god se u mom ateističkom društvenom koordinatnom sistemu takve fukarske poruke činile strašnim, mnogo razornije dejstvo u njemu izaziva sistematski nedostatak reagovanja hrišćanske većine, iako bi, na prvi pogled, upravo u njihovom, apsolutnoljubavnom&bezuslovnomirotvonom koordinatnom sistemu te i takve, fukarske, poruke trebalo da dovedu do momentalne (re)akcije.

No, to se ne događa. Hrišćanska zajednica je homogena u ćutanju nad porukama mržnje i genocida svog visokog čimbenika. Možda zato što će mu bog suditi? Ako je tako, a čemu onda agresija nad LGBT populacijom? I njima će bog suditi, u tom istom mutavom koordinatnom sistemu. Možda zato što cela ta homogena masa tako misli? Ako je tako, onda je ta hrišćanska zajednica i njene opštepoznate poruke jedna velika laž, sistematska urota masonskog tipa protiv našeg društva, arhetipski trooki lav.

Vidim dva puta za izlaz iz ove, logički neodržive, situacije. Ili će (Radović) i njemu slične psihoaktivne nakaze biti eliminisane iz sopstvene organizacije, ili će naš svebir morati da aktivira odredbe društvenog ugovora koje je sam usvojio, i da celu Srpsku pravoslavnu Crkvu izopšti iz društva. Glasam za varijantu dva, iako bi i varijanta jedan bila dovoljna. Za početak.

2. Lensov virtuelni pad

Dopingovani LensSlavni biciklista Lens Armstrong je neslavno propao, javno priznajući optužbe za sistematski višegodišnji doping. Opšte zgražavanje stiže sa svih strana, od konsterniranih kafanskih domaćina do višestrukih sidnejskih šampiona. (Alkohol i doping su generalno slični po tome što, u Homo Sapiensu, indukuju mišljenje o ama baš svemu). Ali, o čemu mi ovde pričamo? Jedan čovek je lečen od raka. Kada je izlečen, šta je drugo mogao da pomisli, kako drugačije da se postavi, nego da je mešavina Herkula i Ahila, svemogući natčovek kome je sve dozvoljeno (čemu je sigurno doprineo i početni uspeh koji samog sebe hrani). On je činio sve što čine i sve druge osobe opterećene očekivanjima, od Maje Nikolić do Lionela Mesija: uklapao je sebe u sliku arhetipskog trookog lava, samo bolje, i duže, od drugih.

Nekad bilo, sad se pripoveda: pošten gladijatorSvi profesionalni sportisti su već sada jasno i potpuno otuđeni od realnosti. Oni su bezumno plaćeni gladijatori, ljudi čiji krv, znoj i suze želimo da gledamo, a koje oni nama pružaju svojim svesnim izborom. Recimo, 20. januara 2013 godine, u četiri različita direktno prenošena sporta, mogli smo u ovo da se iznova jasno uverimo: tenis (Australija), košarka (Kanada), fudbal (Engleska), američki fudbal (SAD). Sve uživo, sa tri različite strane sveta, uz pomoć kamera koje gađaju događaje u dlaku, i usporavaju ih po potrebi do potpunog apsurda. Videli smo svaku kap znoja, svaki udarac, svaki bezobrazluk, svaki heroizam.

Mogu ja i osam sati: 'Nole'Lens je svima pokazao jedini ispravni put kojim mora, pre ili kasnije, da krene vrhunski sport: totalno oslobađanje besmislenog balasta provere dopinga. Apsurdno je i pomisliti da samo zdravom ishranom i uz puno vežbanja moguće dostići nivo fizičke spreme koja omogućava sto dvadeset minuta stalnog trčanja, ili pet sati udaranja loptice (sećamo se svi vrlo dobro kako su se pre samo dvadesetak godina fudbaleri prevrtali po terenu posle osamdeset minuta igre). U sportu nije tema da se Lens dopingovao, nije tema ni da se Novak Đoković dopinguje – te su vesti u sportskom koordinatnom sistemu odavno postale zanimljive isto koliko i zelenilo trave.

Lensov intervju je jedini interesantan, i vredan gledanja: on razotkriva put kojim Đokovićevo zgražavanje nad tim istim Lensom postaje zaista iskreno, put kojim Homo Sapiens evoluira u Profesionalnog Sportistu. (Zgražavanje zaista jeste iskreno, nemam u to sumnje, i to je još jedan paradoks koji ukidanje dopinga razrešava). Naš globalni svebir treba da skine balast tabua nad dopingom; treba proglasiti frazu ’dopingovani profesionalac’ tautologijom, razotkriti golog Sportistu, i prestati sa licimurnom autogolijom. Treba omogućiti svakome da se, uz potpis i uz punu obaveštenost šta na sebe preuzima, priključi odgovarajućem udruženju profesionalaca, jer je profesionalni sport lišaj na stablu civilizacije: neuništiva simbioza gledalaca i gladijatora. Pravda za Lensa!

3. Jeremićev kalendar

Prošlost: Gaj Julije CezarPredsedavajući Skupštine Ujedinjenih nacija, Vuk Jeremić, je u tim istim Ujedinjenim nacijama slavio Srpsku Novu Godinu. Tom prilikom je hor pevao Marš na Drinu, pa je onda bosanska delegacija protestvovala, pa je generalni sekretar UN izjavio nešto za šta se ispostavilo da je nešto drugo (ili ipak nije), pa je neko pustio lažni snimak fon Karajana kako diriguje dok bečka filharmonija svira taj isti Marš na Drinu što je postao grdan argument u rasplamsalim raspravama, pa je Biljana Srbljanović bacila kamen na odabir muzike, i tako dalje.

Ceo događaj je divan primer funkcionisanja našeg četvorodimenzionalnog svebira. Takođe, situacija je divan primer dokle mogu da dovedu ’zubi oštri, pogled zao’ jednog arhetipskog trookog lava.

Cela halabuka je, zapravo, nastala onda kada je predsedavajući Skupštine UN 2013. godine iz džepa izvadio kalendar rimskog Imperatora Gaja Julija Cezara, u njemu primetio nailazak Nove Godine, i rešio da to proslavi. Ček’ malo, šta da proslavi? Dolazak Nove Godine po kalendaru koji je, u odnosu na vidljive astronomske podatke i u odnosu na ljudsko iskustvo, dakle u odnosu na zdrav razum, nakupio desetinu dana razlike u trenutku kada je tadašnja ljudska civilizacija, na čelu sa papom, rekla ’Dosta!’

Mnogo buke ni oko kogaNo, današnji papa, predsednik sveta, zna za bolje. Setio se on sela iz koga je došao u veliki Njujork grad, i rešio da pokaže celom svetu kako nama još uvek puno znači Julijev kalendar. (A mi se sećamo kako je kontraargument znatnim troškovima koje je Jeremićev izbor indukovao bio taj što će nas on predstavljati u svetu. Pa eto nam ga sad). I sada svi znaju da je država Srbija varvarsko pleme umno zaostalo u rimskom Carstvu. Ničega od navedenog ne bi bilo da smo se okanuli tog glupog i zastarelog kalendara.

Neko će, ispravno, primetiti da nečiji kretenski izbor muzike (jer svaka je muzika kretenska kada ratnu hrabrost proziva, i Radecki Marš je jednako kretenski, arhetipski trooki lav austrijskog društva) nema nikakve veze sa kalendarom, da je tip prosto idiot, da bi se cela komplikacija ponovila nekog drugog dana. Tako je, ali od nečega početi moramo. Ceo svet ima te glupe marševe, ali se samo kod nas početak koordinatnog sistema čita u kalendaru pre 450 godina bačenom u đubre istorije. Dosta više.

To je to, za sada. Budućnost će ponuditi još primera. Jer, prognoze su sumorne: nema tu korekcija za mog života. No, kao besomučni optimista, evo prognoze jedne pojave koju bismo mogli da iskoristimo za povratak među ljude…

Kometa

Na jesen će možda doći do fenomenalne astronomske pojave: očekuje se kometa koja bi trebalo da bude vidljiva i danju! Stvari su sa kometama prilično nesigurne, može da se desi da se kometa ipak raspadne kada se približi Suncu; no, ako preživi, fantastičan ugođaj izgleda zagarantovan.

Hejl Bop u naletu

Ne, neće biti smaka sveta, šta god novine o tome pisale. I ne, svetlost komete ne može da dovede do slepila. Slobodno, ama skroz opušteno, izvedite decu u neku pustaru daleko od grada, i uživajte!

Ovaj prilog je objavljen u kategoriji Komentari, Pisanije i označen kao , , , . Overite permalink.

2 komentara na Društvena teorija relativnosti: osnovni pojmovi i praksa

  1. Maja (nikako Nikolic) kaže:

    Sjajno!

  2. Valex kaže:

    iz džepa izvadio kalendar rimskog Imperatora Gaja Julija Cezara

    Sve je to lepo objašnjeno ovde:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.