U inat božićnoj trpezi: brusketi, najslađa hrana na svetu…
Sustiglo me za božićnim ručkom: nisam više mogao. Osim supe, jedva da sam pokusao malo cicvare i jedno parčence prasetine. I to je bilo sve. Što je mnogo, mnogo je. Ama, ni čašu vina nisam popio za ručkom.
E, a onda sam uveče malčice ogladneo, a Jasna se setila nekih pečuraka, pa je napravila bruskete po originalnoj recepturi, sve sa bosiljkom u maslinovom ulju kojim je natopila kriške tost-hleba. Pojeo sam dva kvadratna pedlja, sve sa čašom furminta, a posle sam još malo štrpkao, da me niko ne vidi… Makar sam se setio da uslikam scenu pre nego što sam je obeščastio…
Znate šta: ako postoji koncept grešne hrane, onda je to ova. I ne, ovo nije pica. Uporedite muziku sa dobrog hi-fi sistema sa zvukom koji dolazi sa zvučnika telefona: e, tako se ovi brusketi porede sa picom. 
Presuda: mišn akomplišd. 
Hteo sam da imam mutnu pozadinu kako bih dočarao ogromnost površine koju sam, uglavnom ja sam, dotukao. Ako je čovek pažljiv, može se to i univerzalnim objektivnom. Draguljče od 50 mm je, sticajem okolnosti, u otkomandi, na radnom zadatku kod drugog fotografa (možda o tome nešto i saznate uskoro, još to ne znam), što je dobro i za mene, jer sam se malo ulenjio – elemente fotografije rešavam opremom umesto kefalom, što je loše. Ova scena, osim simbolike hedonizma, ima i simboliku povratka na liniju ozbiljnijeg pristupa rešavanju scena. To je važno za mene, ne samo u kontekstu projekta “jedna na dan”.
Ako opet zadremam, upozorite me na to.