Došla na red.
– Koliko velika tegla?
– Šta ja znam, Od kile, može i veća. Bolje manja.
– Šta će ti?
– Za pampure.
– Tegla za pampure… Opet hoćeš da slikaš neke gluposti.
– Nisu to gluposti. To je džoker za fotku dana. Svakako će Nova godina, pićemo dosta vina.
– Kakav džoker?… Ne, stani. Ne želim da znam. Evo ti tegla.
– Hvala, draga.
I tako, došao džoker na red nakon što sam veći deo dana potrošio na neke poslove (iz domena moranja) i nisam stigao da uradim za projekat “jedna na dan” ono što sam zamislio. Već sam znao da ću ići na dugu ekspoziciju, da ću napraviti neki manevar sa malim svetlom (obično upotrebim LED svetiljku za bicikl 
), a hteo sam da napravim i neki treik sa izolovanim bojama. Kroz desetak ekspozicija na kojima su postojale tek male varijacije, isprobao sam nekoliko štoseva (i to sve samo u Lightroomu), no kako sam išao ka kraju, to me je svrab za monohromatskim svetom sve više mučio. I na kraju više nisam izdržao. 
Presuda: mišn akomplišd. 
I ne sam oda je akomplišd, nego sam samog sebe iznenadio rezultatom. Prvo, radio sam u polumraku pa sam morao da fokusiram ručno, pri čemu jedva da sam išta od detalja video. Dalje, držao sam ISO 1250, koji mi se tokom poslednjih igara u polumraku pokazao kao novi limit za potpuno bezbedno slikanje, kada je reč o neželjenom šumu. Pa onda: flagrantno sam pojačavao razne oblike uoštravanja (kontrast, lokalni kontrast, jasnoću…) da mi se čini gotovo neverovatnim kako su se detalji očuvali, a ništa ne deluje preterano. I najzad, pogledajte veliku fotku i obratite pažnju na teksturu stakla spram šuma koji sad primećujete. Bolje od ovog mogu samo fotoaparati sa full frame kapacitetom. Tek kad sam uočio kako to izgleda, bio sam posebno zadovoljan što sam ipak isprobao i Silver Efex. To je i opredelilo koju fotku sa sesije da izaberem. A nije da nije, svaka je bila zanimljiva na svoj način.
Pa dobro, ispucao sam džoker brže nego što sam mislio i sad moram da smislim novi. Eh, nikad odmora.