Jedna (sasvim intimna) priča iz kafane

Nije da nemam tih priča. Zapravo, imam ih mnogo. Nego, nerado ih pričam. Razlozi za to su razni. Ne morate vi baš sve da znate, uostalom. No, ova priča mora iz mene, između ostalog i zato što je ostala nedovršena.

Lepi Jovica, legenda novosadske boemijeDo vremena kad sam počeo da osvajam novosadske kafane i restorane, lepi Jovica je već otišao da svira Svetom Petru na uvce. A kao zalog na ovom svetu, preostala ekipa lepog Jovice i moj stari drugar Peđa, čovek koji me je u te derneke i vodio, ostali su na jebsimater i to je išlo na duge staze, uz česte susrete…

Novembar 1998, Novi Sad. Zadesi se moj 33. rođendan (hobitsko punoletstvo!) usred sajma informatike koji je tada suorganizovala Peđina firma, u kojoj sam tada radio, kao partner novosadskog Sajma. Romantična vremena… Uglavnom, dođe Jasna iz Kikinde, pa ona i ja zajedno sa Peđom i njegovom suprugom, na moje insistiranje, pravac restoran „Niš“ na Telepu, da se malo obločemo uz tamburaše čiji sitan vez već dobro poznajemo…

Četvrtak, levi dan za tezgu, ali dogovor je dogovor. Matori Brataš i njegova ekipa, ukupno njih sedam ubica tamburaških, sedi i dosađuje se. Kad su nas snimili na vratima, bilo je jasno šta će da se desi…

Od devet do dva, cela tamburaška banda nam je bila oko stola. U međuvremenu, stali su samo jednom, na oko deset minuta, da naprave piš-pauzu. Kakvo je to ludilo bilo, ja to ne mogu da objasnim, osim da pomenem samo par crtica koje mogu da artikulišem.

Znam da su počeli sa oko pola sata instrumentala, da zagreju i sebe i nas. Znam da su svirali i pevali majstorski repertoar kojim su nas načisto poubijali. Znam da smo pevali šta smo znali, a znali smo dosta, dok nam grla nisu popucala, odmarali se na čas kad naleti nešto što ne znamo. Znam da je oko ponoći Jasna držala gudalo na kant dok je matori Bata Nikolić, violinista bez gornjih zuba, navlačio solo violinom po gudalu, a banda u pozadini svirala u takvom tempu da umalo nisu sva prozorska stakla poispadala. Znam da je u neke sitne sate Peđa spavao preko stola dok mu je jedan bubuljičavi primaš svirao „ševu“ na uvo i nije mogao da ga probudi, ali ga je naterao da poskoči kada je pravo pod njegovom stolicom razbio čašu kojom je svirao glisando. Znam da smo podmazivali tolikom količinom Žilavke da me sad uhvati jeza kad se setim, vino je teklo u potocima i slabo se lepilo za džegu, ali sjajno za dušu.

Nije bilo baš ovako, ali ko zna, možda je moglo da bude...

A onda su Brataš i Bata Nikolić oko dva po ponoći otpustili bandu, pa su seli za naš sto. Bas prim, violina i dva glasa. I onda su nam priuštili sat vremena muzike koju ja u životu nisam čuo nikada – osim te noći. I to nikad ponovo nisam uspeo da pronađem (a nije da nisam tražio). I danas kad mislim o tome, verujem da je bio samo san; mučno sećanje zato što bih hteo da čujem to opet, da podelim sa nekim, ali ne znam kako. Posle toga, Peđa i ja smo mnogo puta pričali o toj epizodi – nijedan od nas to nije doživeo takvu svirku ni pre ni posle.

Koliko novca je sevnulo muzici te noći, ne znam. Peđa nikad nije hteo da mi kaže. Ja znam da sam dao muzici 400 maraka, što je tada bilo više od dve moje mesečne plate; nek’ ide život, vala, neka je otišlo.

U tri sata, kaže meni Brataš:

– Gospodine Dragane, vi ste nama pružili veče za pamćenje. Sad bismo mi hteli vas malo da počastimo na Petlovom salašu. Pa ako biste hteli, sad će doći taksi za sve, da pođemo svi tamo (pokazuje na nas četvoro, Batu Nikolića i sebe) i da se malo proveselimo kao prijatelji.

Milan Ivanov - Brataš, jedna od retkih fotki koje sam uspeo da nađemPetlov salaš je kafana u Kamenjaru u koju su muzičari Novog Sada, tih romantičnih godina, odlazili posle fajronta da se malo opuste posle teške noći i da dočekaju zoru slušajući živu muziku koja se tamo svira. Drugim rečima, kafana za zmajeve. Mada nije da nije, tih godina sam i ja bio zmaj.

Došapne mi Peđa:

– Ti tamo možeš da odeš. Ali ako odeš, da znaš: nećeš se izvući pre mraka.

Bilo je tri po ponoći. Peđa nije mislio na isti mrak u kome smo se nalazili, nego na onaj sledeći.

A ja sam u devet ujutru morao da budem obrijan, sa palačinkom oko vrata i veseo na štandu na sajmu. Jasna je morala da uhvati bus za Kikindu u pola sedam ujutru i da stigne na posao u poresku upravu do pola devet (do tada neće niko primetiti da je nema, jer su šefovi u PU tih godina dolazili na posao oko devet, pola deset). A Peđa je bio dvaput ubijen jer je i celog prethodnog dana pio sa raznim ludacima na štandu dok sam ja poslom trčao tamo-amo. A te noći, kao što već pomenuh, popili smo nepoznato veliku količinu Žilavke i stvarno je bilo dosta.

I izgovorim ono zbog čega žalim i dan danas:

– Gospodine Brataš, ovo što ste nam svirali večeras je najbolje što sam ikad čuo u kafani u svom životu. I išao bih sa vama na Petlov salaš, jer bi mi bila čast da budem vaš gost. Ali ja kroz nekoliko sati moram na posao. I niko ga umesto mene neće uraditi.

Brataš je bio tužan, a bio sam i ja.

Šta bi bilo da sam otišao te noći sa njim tamo – to nikad nećemo saznati.

Ostaje još samo da podsetim sebe i vas na Bratašov glas: on je taj koji peva sledeću pesmu. Izvini, Arsene, ali Brataš ti je oteo pesmu i sad je njegova.

O, mladosti…

6 komentara na temu “Jedna (sasvim intimna) priča iz kafane”

    1. E, moj Stevo, kad se samo setim te fine, gospodske bledozelene boje koju sam tog dana nosio na licu po sajmu… 😆

      Da je bio najveći sajam informatike, pa baš i nije. Ali da je bio najbolji tih godina, to bez greške. Niko pre nas nije povezao sve štandove u intranet. Niko pre nas nije na sajmu napravio toliko predavanja.

      A događaji… Do deset dana pred sajam nije bilo jasno hoće li se uopšte održati, jer su hteli da nas bombarduju još onda… A onda, kad smo dobili zeleno svetlo, sve smo sredili za deset dana (nespavanja).

      [EDIT: Sad vidim da je odlaganje bombardovanja izdejstvovano tek 27. oktobra. Eh, davno beše… Ja svakako uopšte nisam spavao tih dana.]

      A tada, dnevna politika je jela ljude. A sećaš li se one antičke opreme koju je Peđa potrpao u staklene vitrine? I obilazeći sajam, dođe na štand i onaj ministar Bojić, julovski glavonja koji je otvorio sajam, i pita Peđu, preneraženo govoreći:

      – A kakva je ovo oprema???
      – Američka – reče Peđa, ‘ladan k’o špricer.

      Bojićeva faca tokom samo jedne sekunde beše potpuno van kontrole; onda se obuzdao. Ali tu jednu sekundu neću zaboraviti dok sam živ.

      1. Ta epizoda sa Bojićem je za antologiju. Imam negde na CD-u video zapis, ali da te citiram: “Tu je negde na po metra od mene, ali ne znam tačno gde.”

        Usput (BTW), zašto većina govori “di vi di”, a ne istim transkribovanjem i “ci di”, ali zato kaže “ce de” a retko “de ve de”?

        1. Kad nešto ne možeš da nađeš na pola metra od sebe u roku od jednog minuta, veli moje iskustvo, ne vredi ni tražiti dalje. Prosto, nećeš uspeti. Samo u poslednjih nedelju dana, imam dva takva (neuspešna) slučaja. A ako želi da bude nađeno, pojavi se samo – odmah ili sutra. Jedan od dva pomenuta slučaja je tako i rešen. 😀

          Što se tiče dotičnih skraćenica, ja kažem “ce-de” i “de-ve-de” i ne fermam narodne običaje sa pinkoidnih televizija. Ne pokušavam da evangelišem, jer nema svrhe trošiti vazduh i energiju na uzaludne stvari.

          Uz to, imam i onu epizodu, gde je već napisah, sa očajničkim pokušajem da u lokalnoj poslastičarnici u centru Kikinde kupim par komada kolača sa sirom (moje devojčice ga vole). Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja da rečima objasnim šta želim i konačne tvrdnje Velike Bele Ptice (Nije Labud) da oni takav kolač nemaju niti su ga ikad imali, bio sam prinuđen da kapituliram i zatražim OVO, pokazujući prstom.

          – AAAAAA, čiz kejk! Pa što ne kažete! – reče Velika Bela Ptica (Nije Labud).

          1. Где ме нађе са ВБП (НЛ)… то је израз настао у оној фирми где сам био кад смо се упознали.

            И возимо тако ка Вршцу, пролазимо кроз Маргиту, а колега каже “гле колико оператерки баш сад има паузу”. А сокак се бели од тих птица, трава се не види.

            1. Dve godine pre toga sam upisao fakultet u najlepsem gradu na ovom svetu “Novi Sad” Prvih dana mog akademskog zivota svratih u jednu novosadsku kafanu i cuh jednu tuznu vest da je “LEPI JOVICA” bolestan, nedugo zatim je i otisao na onaj svet. Zasto ovo pisem?!Meni je sad 38,tad mi je bilo oko 20,a kad mi je bilo 12 prvi put sam cuo tu pesmu,koja me prati i dan danas “O mladosti”Koja me je tad sa 12 godina slomila,to je pesma uz koju sam prvi put plakao,koja mi je darnula svaku zilu moga tela,uz koju i danas placem,ali u sebi. Moje misljenje je da niko nikad nece otpevati ni odsvirati tu pesmu kao sto su oni, majstori, virtuozi na tamburama Jovica,Bratas,Djena,ne znam resto ekipe…. Zao mi je sto ih nikada nisam cuo uzivo,zato zavidim svima koji su imali tu privilegiju.

Komentari su onemogućeni.