Bliži se proleće… Barem je boja bila takva u subotu popodne…
Zatekao sam se u pola tri u gradu, imao sam tri minuta na raspolaganju (doslovno) i odlučio da po svaku cenu pokušam da uhvatim tu čudnu boju svetla koja liči na zlatno svetlo, ali nije – sunce je bilo još visoko u pola tri popodne, na jugozapadnom nebu. Tras, tras, tras, možda je to ta… Pa i bila je, ali uz tešku primenu makaza…
Fotografija koju vidite je toliko jak izrez da sam morao da je povećam na 2400 piksela, da bih održao standard veličine pri arhiviranju. Ako se dobro sećam, to je prvi put u drugom ciklusu projekta “jedna na dan” da sam povećao fotografiju. A sve se to desilo kad sam u po slednji čas odlučio da promenim veliku scenu, na kojoj je prilična gužva, mahom zbog tog jata prica u drugom planu, na nebu iza semafora. U ovom izrezu i te silne žice, koje bi bilo mučno klonirati, nisu toliko izražene niti smetaju kao inače. Ali, sve je lako u tom delu priče kad već postoji ključni argument – ta čudna žuta boja svetla. Ne sećam se da sam nešto slično video ikad ranije. Ili ako jesam video tu boju, nisam obraćao pažnju jer nisam imao oko trenirano na svetlo kao što sad imam.
Presuda: mišn najzad akomplišd. 
Dvoumio sam se da se odreknem boje i uđem u neke “teže” obrade, ali sam se uzdržao. To što sam uradio slici da je dovedem u ovo stanje već je na granici prihvatljivog. Ponekad se posrećidetalj oko kojeg može da se preinači prvobitno zamišljena kompozicija. To je incidentalna situacija, ali na korist konačnom efektu.
Hoću li imati ovakvo svetlo u podne u Mokrinu? Polarizacioni filter je spreman na objektivu. A gusani su verovatno baš orni da se pokažu pred svojim jatima.