Ožiljci iz prethodnog života

I was so down… I had completely lost my way
When I hit Broadway I began to realize
That all they are are scars from another life

Pošteno da vam priznam: od časa kad sam prvi put čuo za ime Michael McDermott do objavljivanja ovog priloga prošlo je svega oko četiri sata (gracias, hombre!). I šta da vam kažem drugo, nego da mi je žao što za to ime nisam čuo ranije. Ali šta je, tu je. Hajde da naučimo nešto danas.

Neka podigne ruku svako ko se asocirao na Brucea Springsteena… Ti tamo u poslednjoj klupi, izgleda da nisi čuo šta sam tražio. E, tako… Podsetilo nas je sve, dakako.

A sad neka podigne ruku svako ko misli da je ovaj čovek imitator stila Brucea Springsteena. A sad svi vi koji ste podigli ruke, pravac u osnovnu školu, da naučite da prepoznajete razlike između muzičara čiji glasovi su anatomski slični i koji stvaraju pod istim uticajima. A usput, ako je moguće, da naučite da prepoznajete suštinu.

Ne suštinu pasijansa, nego suštinu rock’n’rolla.

Kao prvo, ovo je muzika rasterećena prangije. Ovo je uporedivo sa Springsteenom samo kroz autorsko komponovanje, ali tu se poređenje završava. Najzad, na tom planu ne možemo pominjati Springsteena kao nekakvog rodonačelnika, jer The Boss ipak ništa u svojoj muzici nije uradio prvi (jeste na nekim drugim planovima, ali to je neka druga priča). Michael McDermott je autor drugačijeg senzibiliteta, neko ko bi mogao da nasledi palicu ključnog songmakera. A ovo što sad radi, vodi u tom smeru.

Kao drugo, McDermott je čovek koji je mnogo reskirao dok nije pronašao način da izdrži teret popularnosti. Imao je samo 22 godine kad je njegov prvi album 620 W. Surf (1990) privukao veću pažnju nego što je mogao da izdrži. Pobegao je tamo odakle se neki nisu nikad vratili. A to što se vratio, pokazuje koliko je jak kao ličnost. Jaka ličnost nije preduslov za jako stvaralaštvo (to su, na najgori mogući način, svetu dokazali Gram Parsons, Nick Drake i Jeff Buckley), ali jeste preduslov da se izdrži život na sceni, a mimo uticaja muzičke industrije. Nije to samo parola da susret sa demonima ojača čoveka ukoliko ga ne ubije: u muzici koju čujem, ja prepoznajem nekog ko neće prodati ideju za dolar. A to je vredno poštovanja.

Potencijalno ključni songmaker koji ne pada u kompromise? Kako biste vi to nazvali?

I najzad, na ovog čoveka treba računati. No, dobro: drugačije je vreme nego šezdesetih, kada su nicali Bob Dylan, Van Morrison i Neil Young, drugačije je i nego sedamdesetih kada je Springsteen zauzeo svoje mesto. Zbog nezalečivih efekata medijske globalizacije, Michael McDermott se neće pokazati svetu tako kako su se pokazala ta četvorica u svoje vreme. Ostaće tih u svojoj niši, desperados ili komandos, svejedno, i stvaraće dela koja su vredna slušanja i poštovanja.

Hajde da za vas slobodno prevedem jedan pasus koji je Stephen King (da, baš taj), veliki ljubitelj muzike Michaela McDermotta, napisao za omotu jednog albuma:

Muzika Michaela McDermotta, poput muzike Springsteena i Vana Morrisona, pomogla mi je da nađem deo sebe koji nije bio izgubljen, kao što sam se plašio, nego samo zaturen. Rekao bih da je to razlog što volimo one koji su dobri u takvim stvarima: zato što nam nazad pružaju nas same, očišćene i izglancane, i čine to uz osmeh… Michael McDermott je jedan od najboljih kompozitora na svetu i možda najveći neotkriveni rock’n’roll talenat u poslednjih dvadeset godina.

Posle samo šest pesama tog čoveka koje sam čuo, bio bih spreman da se potpišem ispod ove izjave. Dvanaest autorskih albuma McDermott ima u svom opusu: valja ih pronaći i čuti!