Slobodan od mržnje. Slobodan od zavisti. Slobodan od pohlepe. Pa onda: slobodan od televizije. Slobodan od politike. Slobodan od NVO. Slobodan od metiljavih političara. Slobodan od potrebe da se pije mleko. Uglavnom, postoje razne slobode.
Danas slušamo možda najzarazniju temu koju je sročio Stevie Wonder: reč je o pesmi “Free” sa albuma Characters (1987). Pesma nije bila gurana kao hit, ali do danas je ostala jedina koje se sećam sa tog albuma…
Mislim da je fer da prenesem navod iz recenzije albuma na portalu Allmusic.com (u vrlo slobodnom prevodu):
Stevie Wonder je šokirao obožavaoce time što je objavio svoj sledeći album Characters, mimo filmske muzike, posle samo dve godine. Nažalost, odavno je postalo jasno da je Wonder spreman da se zadovolji dobrom pop muzikom, bez suočavanja sa izazovom da stvara vrhunsku pop muziku…
Ovaj navod je i glavni razlog što sam birao ovu pesmu. Da li se to Stevie konačno ratosiljao samonametnutog tereta slave i ostao slobodan od imperativa uspeha? Pitanje je na mestu, jer njega je, po sopstvenom priznanju, od malena progonio demon visokog standarda (samo da podsetim: njegov treći album se zove “Dvanaestogodišnji genije“). Sve je išlo dobro za njega tih šezdesetih i u punu zrelost je ušao kao već slavan, potpuno formiran autor i izvođač, sa idejama koje su redefinisale ceo jedan žanr muzike. Ali iako je Stevie Wonder uhvatio korak bolje nego bilo ko pre njega (a pošteno, ni posle njega nije bilo takvog autora u fahu Motown zvuka), bez obzira na visoka očekivanja, ko je mogao da očekuje onakvih pet albuma za samo četiri i po godine (1972-1976)? Niko i nikad u popularnoj muzici nije napravio takav niz (bar ne u svojstvu homogenog autora i de facto producenta), a da su svi albumi izdržali ne samo test publike, nego i test vremena.
Ali svako ima pravo da se potroši: tih pet albuma je dovoljno za solidan autorski vek; sve što je došlo posle toga predstavlja čist bonus. Ali, usledilo duže od deset godina lutanja i ne baš vrhunskih rezultata i, konačno, osvanuo je jedan eksplicitno loš album. I to, gle groteske, “posle samo dve godine“. Industrija muzike je pojela muziku kao umetnost. Sa komponovanjem, aranžiranjem i produkcijom kao kreativnim procesom je bilo gotovo u popularnoj muzici, jer nije više kvalitet proizvodio popularnost, nego je nametnuta, kupljena popularnost indukovala ilusiju kvaliteta. Jebeni MTV i njegovo nasleđe…
Bilo je zamalo gotovo čak i za osvedočenog genija kakav je Stevie Wonder. I u takvim uslovima, otpevao je ovo:
Me having nothin’ but possessing riches more than all
And I’m free to be nowhere but in every place I need to be
Nalazim da je to bio prelomni trenutak u karijeri velikog muzičara. Morao je da padne na dno da bi ispočetka pronašao svoje mesto. Srećom, uspeo je u tome. A to je već neka druga priča.