Dakako, sintagma “golden dust woman” ima neko drugo značenje, ali nismo ovde da bismo se bavili idiomima. elem, ovih dana se navršava 36 godina od izlaska albuma Rumours (1977) grupe Fleetwood Mac. Čak, treba da izađe, ako već nije, specijalno remiksovano i dopunjeno izdanje albuma, a bend se okupio i kruže glasine da spremaju svetsku turneju. Zasad su izvesne samo dve stvari: to da će biti nekih nastupa na tlu SAD i da Stevie Nicks nije više triput teža nego kad je snimila legendarni album – teža je samo duplo.
Slušamo poslednju numeru sa albuma Rumours, “Gold Dust Woman“, ovog puta u živoj izvedbi iz 1997. godine. Kako negde reče Stevie: “ove naše pesme vremenom evoluiraju bolje nego mi kao autori”.
Nije da nije.
Bez dileme, reč je o najznačajnijem izdanju onog benda sa imenom Fleetwood Mac koji je došao na red nakon što je legendarna engleska blues grupa, nakon pada svog prvog gitariste, pretvorena u nešto drugo pod istim imenom – samo zato što su bubnjar Mick Fleetwood, utemeljitelj obe grupe istog imena, i basista John McVie, predstavljali ritmičku okosnicu oba projekta.
I zato, molim vas, nemojte me daviti besmislenom konstatacijom da je “ono što je radio Peter Green bilo bolje”. Kao prvo, nije bilo bolje, nego drugačije. Da bi nešto bilo bolje ili gore, mora da postoji princip poređenja. A poređenje britanskog underground blues benda i pop-rock AOR benda koji je bio na zlatnoj slavini Warner Brothersa u L.A. zaista nema smisla. Sapienti sat.
A što se pesme, albuma i rada grupe tiče, imalo bi da se ispriča mnooooogo. Ali, sami ćete vi lako pronaći sve što je već napisano.
“Gold Dust Woman” je je autobiografska pesma koju je Stevie Nicks napisala u svetlu silnih veza i vezica u bendu: bilo je tu okupljanja i razmimoilaženja, raspada i svađa, obaška nevera i raznih čuda; a nije da nije, ona je bila kolovođa nevere. Šta da se radi kad ti dekadencija udari u glavu usred prebogate Kalifornije sedamdesetih, kad nemaš šta drugo nego da se nakrkavaš kokainom. Poenta je u tome što, zapravo, ceo album Rumours predstavlja živopisni dnevnik tog dekadentnog perioda, de facto voajerski zapis o tom vremenu.
Rock on, gold dust woman
Take your silver spoon and dig your grave
Heartless challenge, pick your path and I’ll prayWake up in the morning
See your sunrise, loves to go down
Lousy lovers pick their prey
But they never cry out loudDid she make you cry
Make you break down
Shatter your illusions of love
Is it over now, do you know how
Pick up the pieces and go home
Da li je to objašnjenje što je reč o jednom od najuspešnijih albuma u istoriji rock muzike? To je moguće. Album Rumours je bio najprodavaniji nosač zvuka u svoje vreme (prešišao ga je tek album Thriller (1982) Michaela Jacksona) i do danas ostaje najvažniji audio-spomenik žanra koji neki nazivaju soft rock.
Uzgredna lična beleška glasi da, iako sam svestan činjenica o albumu Rumours, ja ipak mnogo više volim album Tusk, e iz mnogo razloga o kojima ću pričati drugi put.
P.S. Dopisano u poslednji čas… Baš čitam na blogu NME: Stevie Nicks je sinoć nastupila na spektakularnom troipočasovnom all-star koncertu koji je Dave Grohl organizovao povodom premijere dokumentarnog filma Sound City (overite listu muzičara na koncertu!). Uglavnom, Stevie je bila počasni gost na kraju, otpevala je i jednu novu pesmu, a koncert je završen desetominutnom izvedbom pesme “Gold Dust Woman“. Pa ti sad vidi šta se tu dešava.