Utovar nedeljom, 17. februar

Medvedi, mrmoti i ostali gusani procenjuju da će zima potrajati…

Kako javljaju agencije, medvedi u prihvatilištu za divlje životinje u Banoštoru danas nisu ni izašli iz svojih jazbina, što prema narodnom verovanju znači da će zima još da potraje.

Kako je saopštilo Društvo za zaštitu životinja i životne sredine ARKA, …

E, do moga. Opet ARKA. Ne znam kako se tumači ta skraćenica, i da li je to uopšte skraćenica (verovatno jeste kad se piše velikim slovima), ali ponekad zamišljam da to znači “asocijacija retardiranih kretena u ataku”. Jer uglavnom čujemo za njih kad napadaju neistomišljenike, što nije nužno isto što i “one koji čine zlo životinjama”. Zanimljivo: kad zimi treba nahraniti gladne pse lutalice, njih ni od korova.

Jeste, zlopamtilo sam. Uvek sam zlopamtilo prema licemerima.

Zamerili su mi se kad su demonstrirali potpuno nepoznavanje prilika o stvarima koje napadaju, tačnije – kad su se onomad oglasili u nameri da spreče tradicionalne borbe gusana, da ne kažem guskova, koje se održavaju u Mokrinu svakog februara. Pričali su o nekakvoj nehumanosti, o krvavim borbama, o ne znam ni ja kakvim strašnim stvarima…

Kakve budaletine.

Da su ikada, ama ikada bili na nekoj borbi gusana, naučili bi da jedina povreda koja tamo može da se desi (i desi se) jeste povreda ponosa poraženog gusana. Jer ta borba nije borba sa ciljem ubijanja, nego čisto kerebečenje pred guskama, koje su obavezno prisutne u oba tima i služe u toku borbe kao čirlidersice, po dve ili tri na svakoj strani. Pobednik osvaja oba jata – tako je bar u prirodnim uslovima; u praksi, vodiči jata odvoje svoja jata pre nego što se pomešaju.

Pamtim, i nikad neću zaboraviti, scenu koju sam uočio kad sam prvi put prisustvovao organizovanoj borbi gusana u Mokrinu: borba se, kao i uvek, završila tako što se jedan gusan da u beg, a drugi obično odustane od daljeg progona, jer poenta pred guskama je postignuta. Odmah je došlo do nekakve rasprave između vodiča, umešali se tu još neki ljudi, pa je očas nastala gužva i na jata niko nije pazio barem pola minuta, možda i duže. Za to vreme, pobednik borbe je krenuo kući (uvek znaju kako treba da se vrate kući), obe grupe gusaka-čirlidersica su krenule za njim, a poraženi je krenuo za njima na začelju.

I sve mi postade jasno u času: pobednički geni produžavaju vrstu. Poraženi nije više dobar za rasplod, ali je dobar kao čuvar jata na začelju. Priroda ne čini skokove, nego racionalno postupa sa raspoloživim resursima kad god je to moguće. U ovom slučaju, perfektno.

Ovi iz udruženja ARKA se predstavljaju kao društvo za zaštitu životinja. Jebeš ti tu zaštitu kad aktivisti nemaju pojma o predmetu svoje tzv. zaštite.

Vidimo se na finalnim borbama gusana u Mokrinu, u nedelju, 24. februara, baš u času kad krene sledeći utovar. Ako prvi put dolazite u Mokrin, vozite samo pravo, parkirajte auto tamo gde vidite puno automobila, a onda krenite pešice u pravcu kretanja ostalih ljudi. I to je to. Ako vam je hladno, svratite u kafanu “Belo pere” (ne “pero”, nego “pere”) i tresnite jednu daskovaču na šanku; držaće vas toplo dok ne krenete nazad.

Nikad ne prilazi jarcu spreda, konju s leđa, ni budali sa bilo koje strane.
Narodna mudrost

Kad je Jovan Krkobabić čuo da je papa Benedikt podneo ostavku, kratko je prokomentarisao:

– Današnja omladina svakojake izgovore nalazi samo da ne bi radila!

(maznuto od maznutog, sve na FB)

Citat nedelje dolazi od čoveka koji je uspeo dobro da proda loše ispričan vic samo zato što ga je proturio ispod benastog lica i gustih brkova, a da se pritom i sam ne nasmeje.

Nalazim da televizija veoma dobro utiče na obrazovanje. Kad god neko uključi televizor, ja odem u drugu sobu da čitam neku knjigu.
Groucho Marx

Dobar recept. Baš dobar. Ono jes’ da Groucho Marx nikad ne bi pošteno naplatio to svoje kreveljenje da se nije desio bum televizije u Americi posle Drugog svetskog rata, ali đavo gleda na sitnice.

Ah, ta današnja omladina… Ni postmodernizam nije što je nekad bio. Mada, šta ja znam… Da su se udaraljke° uvežbavale u doba moje rane mladosti ovako kao što ovaj to radi na sledećem video-zapisu, možda bih se i ja latio tog faha, a ne gitare.

Uzgred… Pre nego što se neko pobuni zbog seksizma u ovom prilogu, hajde da primetimo da ne znamo kako su ove udar… ove devojke vezane za pod. I hajde da utvrdimo ko se to kikoće na kraju klipa dok ovaj savesni muzičar nežno održava svoje instrumente.

________
° Hmmmm…  Udaraljke… … …

Obavezni surf ovog popodneva: kampanja pod sloganom It happens in a social network, it happens in the real world (“Događa se na društvenoj mreži, događa se u stvarnom svetu”). Kampanja je posvećena poražavajućoj činjenici da globalni kapital prelazi u domen mikrokoraka u sticanju profita, a u toj nameri ne preza ni od čega, uključujući oko 215 miliona dece koja rade umesto da uče i igraju se.

Šta stoji iza ovoga? Činjenicu da LinkedIn nema filter koji se tiče godišta korisnika iskoristili su ljudi iz agencije Coupe Buenos Aires i napravili 50 dečijih profila sa kojih su slali zahteve mnogim poslovnim ljudima sa idejom da ih osveste po pitanju angažovanja dece kao radne snage. Vrlo zanimljiva kampanja i odlično korišćenje društvenih mreža.

Fotka nedelje:

Antički vic ide otprilike ovako:

Lala se zatekao u Njujorku. Još su ga kod kuće upozorili da pripazi na budžet, jer restorani su skupi a loše se jede, razočaraće se silno, nego je bolje da vidi di tamo po ulicama ima onih što prodaju raznu brzu hranu – em jeftino em ukusno, mo’š se najesti za dva-tri dolara.

Posluša on, izađe na ulicu u vreme pauze za ručak, kad vidi: okupili se silni ljudi u kravatama i odelima, sve fini poslovni svet, oko nekakve tezge. Ovaj što prodaje ubi se da brzo usluži, pare sevaju… Ta, mora da je to neko fino jelo, msli Lala. Priđe i vidi: na tabli piše ‘HOT DOG’. Šta će to biti? Uzme rečnik, krene da lista: hot… aha… dog… u jebote, ta nije valjda… Vruća kera? E, jebeš ga, ali samo 99 centi, a svi kupuju… Stane u red, šta će siroma… Plati dolar bez reči, dobije porciju… Napravi tri koraka… Gleda u porciju, gleda u tezgu, gleda okolo… I naglas reče:

– E, što sam ti ja neki baksuz! Pa di baš mene da zapadne!…

Nije vredelo pokušavati sa argumentima. Jedan deo populacije je odlučio bar jednu od dve stvari ili obe:

1) ono što je ošinulo iznad Čeljabinska ima veze sa onim asteroidom što je istog dana proleteo pored Zemlje;
2) Rusi su nečim nepoznatim napucali meteor i spasili čovečanstvo, Rusiju ili barem Čeljabinsk i okolne gradove.

Razmišljanje svojom glavom je najteža disciplina poznata ljudskom rodu. I zbog toga tako malo ljudi razmišlja svojom glavom.

I šta drugo reći, nego da mi se čini kako svet mora da dokaže sam sebi da je totalno poludeo. Ali ako dokaže da je poludeo, onda nije lud, čime poriče svoju tvrdnju… Ukoliko je ludilo kojim se licitira dovoljno veliko, tada može da nastane pogonska snaga koja bi mogla da pokreće nekakve turbine, pogone, šta li. Poenta je u tome da je ludilo najjača sila nasvetu; eventualno, jača je glupost, ali agresivna glupost i ludilo su jedno isto – sa stanovišta energetskog bilansa.

A kad smo kod energetskog bilansa: računam da je vreme ručku. Pa, u tom slučaju… Prijatan ručak vam želim.