Jedna na dan (344): 9. mart 2013.

Ima li ičeg urbanog u panonskoj varoši koja tiho i lagano umire?

Ostajem da se pitam, a moraću i da istražim to pitanje. Jer, zaista me interesuje gde i kako počinje ono što neki nazivaju “urbanim”. Ama, nije mi želja da se taj atribut prevali u dominantnu osobinu – naprotiv, ja se melanholično sećam svoje ulice pre asfalta – nego je to ono što lik kog Bogdan Diklić tumači u filu “U raljama života” veli: “tak, kulturološki, civilizacijski, kaj got”…

Jedna na dan, 9.mart 2013: Može li mala panonska varoš da rodi element nečeg urbanog?

(pogledaj veću fotografiju)

I taman kad sam se ponadao da je to taj trenutak, pokazalo se da nedostaje nešto. Cele večeri sam lupao glavu šta je to… I konačno sam shvatio: nema kulturološkog obrasca u ovim škrabotinama. Nema ga ni u onim grafitima koje sam tokom februara ulovio (ne samo da bih ovekovečio njihovo postojanje) niti u tretmanu plakata koji su izloženi dodiru. Ti grafitčići se svode na lepezu površnih iskaza utemeljenih na kopiranju i destrukciji i ne predstavljaju nikakav bunt, stvaralački zanos ili ikonografsko obeležje. Ama, nema tu čak ni sirove i nekanalisane snage. Samo imitirana destrukcija. Najčešće je reč o benignim, petparačkim oblicima koji ni kreatorima ovih zapisa ne znače više ništa u času kad kad jednom nastanu.

Ma, bile moje premise bile tačne ili pogrešne, svakako zaključujem da nema urbanog u Kikindi. Čardaci kojih ima tu i tamo ne služe lovu na urbano, nego kroćenju seljaka koji su se u doba imperijalnog socijalizma regrutovali u srednju klasu. A takvi će radije posaditi kozu u hodnik nego kreativni pisani iskaz na fasadu. Ergo, ćorak.

Presuda: mišn akomplišd. Camera Thumbs up Nije mi uteha to što je dečurlija bezopasna. Ne može da bude utešno to što ne postoji nijedno nastojanje te dece koje je vredno pomena (pa makar kontekst bio i negativan!), ali makar nalazim da je destrukcija imitirana. A iskaza nema. To je već šteta.

Digresija za kraj: nikad neću zaboraviti grafit koji je u prvoj polovini osamdesetih godina prošlog veka, tokom barem dve godine, a možda i duže, stajao na zidu jedne kikindske srednje škole. Stajao je na upadljivom mestu, sročen tako da zaintrigira, da ga svako tumači kako hoće i da niko ne bude sasvim siguran šta je to nepoznati autor hteo da kaže. A nije da nije, postojala je neka iskonska istina u te dve poštovanja vredne reči, ispisane po belom parapetu, uz trotoar, crnim auto-lakom:

NIJE BITNO

Ovaj prilog je objavljen u kategoriji Foto radovi i označen kao . Overite permalink.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

A sad malo aritmetike: <span class= *