Opet sam crtao. Opet će biti nezadovoljnih. A meni bilo po volji, jer sam nacrtao svoje davno sećanje…
Tokom juče pomenute šetnje, stigli smo do moje osnovne škole. Kovana ograda te građevine je uvek zanimljiv objekat za fotografisanje. Pogotovo je bila kada je pao onaj sneg u noći između četvrtka i petka. Ugledao sam jedan naročit detalj na ogradi i već tog časa sam znao šta hoću. Priznajem, ovaj rezultat je mala varijacija te ideje, ali bilo mi je po volji.
Iz nekog bizarnog razloga, javna igrališta za basket u Kikindi postoje samo od centra grada ka suprotnoj strani, a klinci iz skoro pola varoši nemaju gde – neki treba da idu preko dva kilometra daleko ako požele da se okušaju ispod koša u slobodno vreme – a priznaćete, to je mnogo bolji način da se provede slobodno vreme nego što su to neke druge, popularne aktivnosti. Ova škola je bliže, ali vikendom je dvorište zaključano. Još od vremena kad sam krenuo u tu školu, pre tačno četrdeset generacija, vikendom smo prelazili ogradu da bismo igrali basket. I to smo prelazili baš na ovom mestu, a ova iskrivljenja na ogradi potiču baš od tih prelazaka. Kad god ugledam tu tačku, navru mi sećanja…
Presuda: mišn akomplišd, sa uzdahom. 
Taj sneg, kontrast; neko čudno kasno svetlo, raster; ideja o prošlosti, sepija… A dok sam prčkao po dodatku Silver Efex Pro, u jednom času iskoči i opcija nagorelih ivica. Odmah sam se setio ne baš velikog i ne baš slavnog iskustva u fotolaboratoriji u toj istoj školi, kad sam jednu gomilu osvetljenih papira loše oprao, pa su izgoreli po ivicama. Moj beskonačno strpljivi nastavnik Žarko tad je samo promrmljao “bićeš ti filmadžija, a fotografije ostavi nekom drugom” – tako i bi, ali to je neka druga priča. Uglavnom, kompletan sadržaj i izgled ove fotografije predstavljaju sećanje za mene. Istina, sneg u toj priči predstavlja incidentalni višak, ali na fotografiji je poslužio svrsishodno, jer je pomogao da očijukam sa kontrastom u sepiji.
Biće toga još.