Sve je pokarambašeno

A sad nešto s mog omiljenog albuma devedesetih…

Iako je izašao 6 meseci posle čuvenog Nevermind grupe Nirvana, Angel Dust je ipak za mene lično album koji je najavio šta će se dešavati s muzikom u toj deceniji (izuzimajući ove prostore).

Ovaj album mi je poseban još po jednoj stvari: reč je o poslednjoj ploči koju sam kupio pre pauze od dvadeset godina. Upravo negde u tom trenutku došlo je do smene tehnologija i staklene pločice su uklonile vinil… privremeno. Nekako se nisam pronašao u tome i preskočio sam taj talas, tako da sam čitavu deceniju ostao gluv za novu produkciju, sve do ekspanzije Interneta – no dobro, to vreme sam popunio u istraživanju raznih jazz varijacija na temu, tako da nije uludu potrošeno.

Faith No More sam zavoleo preko njihovog koncertnog albuma Live at Brixton Academy, koji je izašao već kada su imali tri studijska albuma (i drugog pevača, onog ludaka Pattona). Taman sam utvrdio gradivo i krenuo da proučavam dva nova albuma koje su izdali do ’97. godine, kada su odlučili da se raspadnu. Pa dobro, bolje da stanu kada će ostati u lepom sećanju, rekoh ja, nego da se blamiraju ko neki dobri stari bendovi praveći budalaste pesmice za top liste.

I tako, još jedan bend je otišao u istoriju, a nisam imao prilike da ga vidim uživo… a onda je došao Exit 2010. i čuveno “Ajde Jano“. Da, bio sam tamo, 10 metara od bine, i više ne moram da idem ni na jedan koncert u životu…

I za kraj, zanimljivost: šmizla koja svira bas uz gornju stvar. Svaka čast roditeljima na formiranju muzičkog ukusa od malih nogu. 🙂

1 komentar na temu “Sve je pokarambašeno”

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image