Povodom prisećanja na delo čoveka kakav se neće ponovo roditi, o čemu ćete biti više (i bolje) podsećeni u večerašnjim prilozima, ovog popodneva slušamo jednu važnu pesmu.
Ovde sledi kratka ispovest.
Mali Paki, najmlađi član u ranoj istoriji grupe oldwave, još mi je u rano leto 1997. poklonio prvi CD sa MP3 muzikom i time začeo postojanje jedne fonoteke koja je od onda dvaput promenila fizionomiju, a gabaritom premaš promašila ponašanje pametnih ljudi. Nikad neću zaboraviti Pakijev komentar kada mi je uručio taj CD: “Tu se nalazi nešto najbolje što je objavljeno u poslednjih nekoliko godina!”
Bio je to tek objavljeni album OK Computer grupe Radiohead, spakovan u krljavi MP3 gustine 128 kbit. Izuzetno simboličan naslov, kad se čovek seti da je MP3 značio otvaranje Pandorine kutije na vaskolikom tržištu i pokrenuo pitanje “zašto izdavačima smeta, a muzičarima ne smeta”; ali, to je neka druga priča.
Vratim se kući u Kikindu, te se sledeće večeri najzad latim ploče “o kojoj svi pričaju”. Preslušam album – i ostanem ‘ladan k’o špricer. Hajde, rekoh sebi, da ostavim to po strani, pa pokušam opet posle. To “posle” se desilo tek posle dva-tri meseca. Opet sa istim efektom: nisam našao ništa sa čime bih mogao da se povežem u toj muzici. Konačno, imao sam problema i sa eksplicitnijim rokerskim formama tog vremena, pogotovo sa grunge bendovima kao što su Pearl Jam, Soundgarden i društvo – ostadoh tada AOR klas’ćar.
Ovi šašavi Englezi su pokazivali da znaju šta rade, rade to dobro i očigledno nalaze brojnu publiku – sve redom pokazatelji da je to rad vredan pažnje. Ali, džabe: ostadoh gluv za njihove ideje. Pakiju sam to rekao tek pri sledećem susretu, koji je, ako me sećanje pravilno služi, bio poslednji put da smo se uopšte videli uživo…
Jer, znate kako je, svi mi odrastemo pre ili kasnije. Mali Paki odavno više nije mali Paki, simpatični srednjoškolac koji je svojim natprosečno zrelim stavovima o muzici zaradio poziv u grupu oldwave na Sezamu. Dr Pavle Milošević je zaradio svoju PhD titulu na Univerzitetu u Urban-Šampanji u Ilinoisu, SAD, na istom onom mestu koje je računar HAL 9000 naveo kao svoje rodno mesto. Danas radi u Intelu i bavi se stvarima za koje teško da bi našao načina da mi ih predstavi tako da ih čak i ja razumem. Ali, nema veze. Nisam razumeo na vreme ni jednostavnije stvari koje na mi je Paki skretao pažnju. Moralo je da prođe dovoljno godina da bih metodom crtanja iz tačke nedogleda razumeo perspektivu stvaralaštva grupe Radiohead. Nažalost, prvi utisak je pretekao: ja to i dalje ne volim, mada sad prepoznajem važnost tog veličanstvenog albuma iz 1997. godine. Ali šta ćete, ostao sam hladan.
No, možda baš zbog Marvina, jednog od najšašavijih likova iz bilo koje knjige koju sam u životu pročitao, ostajem doživotni fan stvaralaštva Douglasa Adamsa, čoveka koji bi danas obeležio svoj 61. rođendan da je još uvek među nama.