Sad već znate, je li tako, da postoje i teme vredne bavljenja, a ne samo televizija-politika-stres-sport-opet stres.
“Rekao bih da kad smo zgotovili album, svako je mislio kako je to nešto najbolje što smo ikada uradili. I svako je bio vrlo zadovoljan rezultatom. Ali nije bilo šanse da je iko osetio kao je to pet puta bolje od albume Meddle ili osam puta bolje od albuma Atom Heart Mother, ili kolike već ono bejahu različite brojke o prodaji. Bilo je to… Ne samo činjenica da je album dobar, nego takođe i nešto što je nastalo na pravom mestu u pravom trenutku.”
Ove reči je izgovorio Nick Mason, jedini član Pink Floyda za kojeg se može reći da je ostao koliko-toliko na zemlji nakon izlaska i neverovatnog uspeha albuma The Dark Side of the Moon. Vratila su se na zemlju još dvojica, a jedan je morao da okaje taj uspeh: Roger Waters, ključni autor (još uvek homogenog) benda, nikad više nije prihvatio da bude samo muzičar i autor dobrih, angažovanih tekstova: on je odlučio da postane mesija. Nikad više isti među svojima, nego jedan, usamljen, pred nekima koji ne žele tamo kuda bi on hteo. Nije bilo previše časti u onom što je bilo posle te velike, velike ploče. To je bila cena koju je on platio u ime svih. I završio je kao prodavac magle i izmaglice. Tek nešto posle se setio da je njegova misija bila da zgrne pare, pa se tog posla i latio. Uspešno, ako je za utehu.
Možda je tako moralo biti. A opet, možda i nije.
A što se politike tiče, barem danas, povodom godišnjice najboljeg albuma Pink Floyda, dajmo joj pravo mesto: drugorazredno. Ali makar jedan posrani komentar zaslužuju, jer trudili su se baš toliko u nedelji koja je za nama…
Ne treba se previše nervirati. Psi laju, karavani prolaze. Nisu bitni mikrogrami, nego principi. I što reče Tibi, a on uvek potrefi: pustio bih ja njega, ali neće on mene. Vlada onog Plišanog Mede je makar imala dremljivi karakter. Ovi su, jebote, agresivni u nastojanju da svoje greške prikazuju kao veličanstvena dostignuća. A to nismo imali još od vakta one Svinje i njegovih prazilukovića.
Nema nam spasa, jer sami smo ih izabrali.
Pas mater. Njima takođe. A karavani su se razbežali.
Najbolje bi bilo kad bi bilo kako nikad nije bilo, što reče onaj.
Zbog mamlaza iz prethodnog priloga, izostaće karikatura nedelje. Jer te karikature koje su se pojavile o njima nisu ni zabavne ni poučne.
Samo su smešne, a smešno je tužno ako nije duhovito. 
Kažu da slika govori hiljadu reči. Ova govori bar hiljadu dvesta.
Citat nedelje dolazi od čoveka koji je odrastao na toliko gorkom hlebu da je svaki bezukusni zalogaj smatrao neopisivo slatkim.
…Što se mene tiče, protivno onom što se kod nas misli, meni nimalo nije stalo ni do te prošlosti, ni kakvog sam porekla. Ja sam uvek bio sam sebi predak.
Miloš Crnjanski
Imalo se šta naučiti od Crnjanskog. Nažalost, nismo naučili ništa. Neki su naučili šta znači izraz “ubi bene, ibi patria” – i to je sve.
Je li bre, šta radiš to?
Ima jedna stara mudrost koja veli: kad se jedna vrata zatvore, druga se otvore.
Nešto baš mislim… Kad se vrata zatvore, otvoriš ih da bi prošao. Naime, tako vrata funkcionišu. Kako stoje stvari, nekim ljudima je potrebno objasniti čak i to.
Nema nam spasa.
A drugi citat nedelje je nebitan, nego mi žao da propustim priliku da ga sačuvam:
Moja mačka zna više od rock’n’rollu
nego Justin Bieber.
Noel Gallagher
Jadni mali Justin. Nije više dete, adoslescent će ostati doveka, a kad u šezdesetoj godini najzad shvati da je većem delu sveta bio predmet sprdnje, neće naći utehu u tome što je dobro naplatio svoj trenutak. Žene će reći da je bio u pravu. Muškarci će odmahnuti rukom. A Noel Gallagher će opet šutnuti svoju mačku i na njoj iskaliti bes što njegov mali bata nema baš nikakav problem ni sa Justinom Bieberom ni sa njim samim.
Predlog za čitanje ovog popodneva…
Sutra i zvanično izlazi The Next Day, novi, po redu dvadesetčetvrti album Davida Bowiea, najviše očekivano muzičko izdanje u ovom veku. Već smo bacili uvo i znamo da je reč o remek-delu koje se oslanja na album Heathen (2002), a po značaju je ravno sa berlinskom fazom… No, čekaj malo: ima li među vama onih koji nisu baš sasvim načisto sa tim kako izgleda opus Davida Bowiea? U tom slučaju, predlažem vam sažeti, emotivno obojeni ali faktografijom tačni petotomni pregled opusa velikog umetnika rocka, iz pera Miloša Cvetkovića, objavljen na portalu balkanrock.com. Važi i za znalce, a znam da među vama ima i takvih, jer uvek je dobro setiti se nekih momenata u Bowievom opusu. Jer taj opus je toliko veliki da se doista uvek desi da nešto zaboravimo…
Krenite redom: 1967-1972, 1973-1976, 1977-1979, 1980-1991, 1993-2003.
I štogod narodne mudrosti iz Panonske nizije, onako usput.
Nekako će već biti, jer još nikad nije bilo tako da nekako nije bilo°!
Mađarska poslovica
________
° Valahogy csak lesz, mert még sosem volt ugy hogy valahogy ne lett volna!
Predlog za gledanje sledećih dana: National Geographic vodi performans na portalu Tumblr po imenu Found.
Reč je o raznoraznim fotografijama iz boktepita koliko debele arhive društva. Nikad neću uspeti da objasnim kako im to uspe da mi izazovu lupanje srca kad god vidim te fotke, ali oprostiću im i pored činjenice da već četvrtu godinu pijem lekove protiv lupanja srca.
Nove fotke se pojavljuju u ritmu od tri-četiri na dan. Predlažem da držite link negde blizu. Ja sam već parkirao obeleživač na zicer.
Ostade poslednja misao:
Zapravo, ne postoji tamna strana Meseca. Ako ćemo pravo, on je sav mračan.
Tako reče čovek koji se ne plaši da umre.
Naravoučenija nema.
Prijatan ručak vam želim.