Danas obeležavamo rođendan Suštine pasijansa. Ono jeste da je datum početka rada zvanično bio juče, ali današnjih 1440 minuta mi deluju nekako svečanije od onog jednog sinoć, pred ponoć… Zato od sada tortu sečemo ovim datumom…
I tako: dve godine. Malo li je? Da li pored utovara nedeljom želite utovar svakim danom? to bi neko već morao da plati, jer vreme koje trošim na Suštinu pasijansa već prevazilazi ono što bi mudri odavno volejom u guzicu poslali u zaborav. No, nema veze: mora čovek da ima nešto što održava interesovanje državne bezbednosti za njega.
Kada bi prostor za delovanje Suštine pasijansa postao populistički, takav da zbog broja poseta zahteva skuplje servere, zamislio bih se nad životom: u ovoj tužnoj zemlji, populizam uvek ide u paru sa masovnim veličanjem gluposti. Vešti političari su to dobro iskoristili, pa još dodatno zaprljali okolinu. Neka se njima bavi policija, a ne mnome, jer ja svojoj okolini ne želim zlo.
A vama, malobrojnima koji ne umete da objasnite šta vas ovamo privlači, nudim malo, ali ekskluzivno: grešnu iskrenost; naivno pouzdanje da će biti bolje; prepotentnu ideju o elitizmu ekipe; promašenu viziju slobode u sticanju znanja; beslovesno brkanje pojmova koji objašnjavaju šta se to dešava oko nas; mapu za snalaženje među gorima od sebe; horoskop za juče; recepte za jela koja nikad nećete pojesti; i muzičke fraze koje će vam se usaditi u sinapse, tako duboko da ćete ih u grob poneti.
Dižem ovu čašicu arhivske šljivovice u vaše zdravlje!
Tri, četr:
Veselo, veselo!
Zagonetka za vas!
Čovek je zarobljen u sobi. Ali soba ima dvoja vrata koja su mogući izlazi. Izlaz na prva vrata vodi u sobu koja je smeštena ispod ogromnog sočiva, tako da jako sunce manje-više odmah sprži sve što se pojavi ispod sočiva. Izlaz na druga vrata vodi u sobu u kojoj se nalazi zmaj koji bljuje vatru i pride je gladan. Iza ovih prepreka, nalazi se sloboda.
Kako će se čovek izvući?
(rešenje je dole)
Upozorenje koje treba shvatiti ozbiljno:
Zadovolji se onim što imaš ili pati zbog onog
što nemaš.
Izbor je tvoj.
Citat nedelje dolazi od čoveka kome će uspeti da izbije svaki trag umetnosti i smisla iz procesa stvaranja filma, a već je na putu da postigne sve to što Spilebergu nije uspelo (jer 
Spielberg je ipak kompromitovan sa nekoliko filmova vrednih pamćenja).
Batice, tebi je bilo lako. Imao si knjige kad si pravio drugi i treći nastavak “Gospodara prstenova“. Ja moram da stvorim svoje knjige u glavi i da izvučem scenario iz njih.
Kako javlja NME, James Cameron je ovu budalaštinu izvalio u lice Peteru Jacksonu prilikom susreta na Novom Zelandu, gde se Cameron tobože povukao da tobože razmišlja u nameri da smisli kako da zaradi još pet milijardi dolara.
Nemam ništa protiv da ljudi prave produkcije poput “Avatara” – neka njih, dok god se bave legalnim i legitimnim biznisom. Ali neću da ostanem miran kada tako trivijalne i neoriginalne priče pokušavaju da pronađu svoje mesto kao nekakva značajna dela. Pogotovo kad uzmeš u sebe nekoherentnu priču koja je dobro prodata samo zahvaljujući inovativnim tehnikama pakovanja još jedne dimenzije na filmsko platno, pa te snađe opstipacija, a ušao si u spin potrošnje trista miliona da bi zaradio milijardu.
Ajmo redom.
“Gospodar prstenova” nisu tri knjige, nego jedna knjiga u tri toma. Štaviše, ja imam i primerak knjige u jednom tomu (хвала, Комшија!) koja je nezgodna za čitanje u poluležećem položaju, ali svejedno. To je jedna priča, i to prilično koherentna, jer gle čuda: Tolkinu je trebalo tridesetak godina rada, od čega je samo pisanje trajalo dvanaest godina, da sklopi sve kockice u celinu. Slično tome, Džeksonov rad, koji nije prvi pokušaj da se ekranizuje priča o kraju Trećeg razdoblja na Srednjem svetu, ne može se gledati kao tri filma, već kao jedan film u tri dela. I to je, dragi moji, jedan od dva glavna razloga što su “tri filma” snimana odjednom. Drugi razlog je trivijalan: troškovi logistike su tako daleko niži, a ta produkcija je veoma skupa. A podela na tri etape – bože moj, pa ni tako jako sažeta priča, kakva je ispričana u filmu “Gospodaru prstenova”, ne bi mogla da se lako plasira kao jedinstveno kinematografsko delo koje traje jedanaest i po sati, jer to bi bio format koji ne može da se prodaje masovno.
Za to vreme, Cameron ne sažima: on tegli. Cedi suvu drenovinu od onog drveta koje je, jel’te, morao da sruši iako se u “Avataru”, po samoj priči, sve dešava u prostoru od 300 km, a eksploatacija tog minerala je mogla da se obavlja i negde drugde. Možda ja grešim, ali odrastao sam u vreme kad je svaki stariji osnovac sa četvorkom iz istorije mogao da izloži sumnju da će kolonisti uništiti svetilište domorodaca na prostoru veličine omanjeg nacionalnog parka samo zato da bi obezbedili eksploataciju rude na planeti. Jebote, kao neko ko je odrastao u prostorno ogromnoj zemlji koja se i dalje klanja britanskoj kruni, Cameron bi to prvi trebalo da zna.
Ponavljam: nema ničeg lošeg u tome da uložiš trista miliona da bi zaradio milijardu; biznis je postao takav u poslednjih par decenija i tu se ništa ne može. Ali nemoj to da nazivaš umetnošću, dragi moj Camerone. Ne gradi se kuća od krova, nego od temelja. A ti temelj nemaš. Imaš samo potrošače koje ćeš ubediti da kupe duplo skuplju kartu na iznuđeni nastavak filma samo tako što ćeš ubaciti neki novi gedžet u produkciju, recimo da tim prugastim štrumpf-Sijuksima podigneš specifikaciju interfejsa veze na USB 3.0 ili osmisliš nešto što posle reklamiraš kao “original scents in selected teathers“. Ili da ubaciš Kate Winslet da bude krotiteljka onih mešanaca između zmaja, pterodaktila, dobermana i Stevena Seagala… Hm, ne: njene sise smo već videli, daj neku drugu. Daj onu malu što je glupila glumila u “Hariju Poteru”, kako se zvaše, nju i tako pola Holivuda pokušava da skine pred kamerom otkako je postala punoletna.
A sad upoznajte idiote meseca.
I tako… Uz šalu vreme leti…
Ukrca se časna sestra u voz. Vozi se ona, kad shvati da joj je lice preko puta poznato odnekle… Žena, sređena: bunda, nakit, kožne čizme, divan komplet, frizura. Gledaju se one u čudu, gledaju…
– Ama, jesi li to ti, Nadice? Kako si? Dugo se nismo videle!
Ispričaju se one, gde je koja bila svih ovih godina, šta se dogodilo. Časna sestra ne izdrža, pa upita:
– Nemoj da se ljutiš, ali ova bunda, kako…?
Kaže Nadica:
– Ma, neprijatno mi je… Ali, jedna divna noć – i evo.
Voze se one dalje, kad opet časna:
– Izvini, ali ove čizme, kako…?
– Ma, jedan prekrasan izlet, i tako…
Najzad stigne časna sestra u samostan, već je bilo kasno, skine se, pomoli i legne. Usred noći čuje se da neko tiho kuca…
– Ko je? – upita časna sestra.
– Ja sam, fra Jozo! – začuje se tiho iz hodnika.
– More, jebi se i ti i tvoje karamele!
(tnx Tibi via FB)
Dokumentarna fotka nedelje: Beograd, braće Jerković, 21. mart 2013.
Šta reći, a ne slagati? Koju posluku porat’?
(tnx Miloš)
Moram da vam se pohvalim: učinio sam presedan! U petak sam gledao poslednjih dvadeset minuta fudbalske utakmice Hrvatska – Srbija. Bilo je to prvo od… od… Ne sećam se. E, jebi ga: hteo sam nešto da kažem, ali mi pobeže misao…
Hm. Izgleda da je počelo da deluje. To ne biva bez posledica.
Phui, propade mi poenta.
Ama, pogledajte ovu fotografiju!
Original ima 36 Mpix i tako bih ga rado video…
Maznuto odavde bez tračka ideje da bi trebalo prvo da zatražim dozvolu.
Počev od ovog utovara, počećemo da se prisećamo nekih priloga iz ovog perioda proteklih godina. Za početak, po pet starih priloga iz dve prethodne godine…
2011:
- Medvedev ugostio Deep Purple
- Starica pucala u komšiju jer…
- Japan, dve nedelje posle
- Okršaj kod (not) O.K. opštinske uprave
- Kako prepoznati velemajstora?
2012:
- Fotografija Dane
- Dne obeležavanija roždestva tvojego
- Safari u doba neoplagijatizma
- Fotografija dana, 24. mart 2012 – POSLEDNJA U CIKLUSU!
- Jon hoće da izađe
Rešenje zagonetke – obeleži tekst u sledećem redu mišem da bi postao vidljiv:
Čovek će sačekati noć, pa će izaći na prva vrata.
Kada bih samo mogao da prebrojim šta sam sve hteo da utovarim za ovu nedelju, ali nisam bio pored računara a mrsko mi da “kucam” u telefon. Pitao sam vas, ali još se niste izjasnili: da li biste možda hteli da razudim malo ove utovare? Neko je predložio utovare svakog dana. Pazi, molim te! 
Pa ne bih to izdržao ni da radim ovo za platu…
No, danas nastavljamo u žestokom tempu, ali vi se nemojte žuriti: odmorite se malo, iskulirajte, popodne pristavite neku domaću kaficu, pa se zavalite udobno i otkrijte šta je to ekipa pripremila za vas. 
Prijatan ručak vam želim!
Problem fudbala u Srba je kulinarski – pita se od govana ne pravi.
Forma Utovara je po meri ili da tako kažem – navika jedna muka, a odvika 100. Jedina nevolja je što je komentar na Utovar pomalo nezahvalno postaviti. Suština je da bih na svaki od priloga imao šta da kažem (Ex. 1.Vaistinu se rodi, SPas Božiji, 2. U drugom pažljivijem čitanju mi je rešenje postalo jasno, mada nije jasno da li/kako u toj sobi zatočenik ima ideju o vremenu, 3. Da li su čarapokradlivci pismeni? 4. Cameronova izjava je samo deo industrije koja proizvodi pomenutu dobit i on to radi odlično, 5. …).
Na ovaj način bih postavio elaborat koji … čemu to kad između redova već sve piše?
Pa moraću da vas naučim kako da postavite komadiće polazne teze u repliku, da olakšate nit diskusije. Najlakše je da postavite obeležja
<cite>replika</cite>
i tako izolujete preneti tekst kao kurzivni, delom uvučen.
Inače, već razmišljam da u okviru utovara nedeljom otvovim redovnu rubriku “Mikrofon je vaš”, gde ću očekivati vaša javljanja na sve o čemu razmišljate, bez ograničenja teme (osim uobičajenih normi ponašanja u društvu).
čestitke, sve najbolje i molim nastavke ovog kratkog, sažetog i svrsnog nedeljnog utovara.