Од разних сигурносних уређаја у колима постоји један који у критичним тренуцима може битно да утиче на најосетљивији склоп: на возача. Тај склоп се зове радио.
Са музиком у колима испочетка нисам имао никаквих проблема, јер дуго нисам имао кола. Танке године, зида се кућа, прави се фирма… али, фирма кренула по терену, и почела да купује југиће. Врло брзо смо (1990.) колективно дошли до закључка да нам треба радио, што сам ја преузео на себе да набавим и монтирам.
Код Југа је проблем што су жице за четири звучника већ уграђене, али ожичење није баш најјасније. Изгледа да је један сноп жица за напред а други за назад, а не за леви и десни канал како сам ја мислио, па сам из прве успео да спржим један излазни транзистор, и то никад није радило како треба. У оном другом је неко други спајао жице, па је то већ личило на нешто (до дана кад смо се 1992. штогод слупали, после тога је издув брундао као трактор). На путовања сам носио своје касете; неке од тих касета су прешле више километара него неки бендови.
Проблем са касетама је, наравно, у томе што песме иду редом. Увек истим. И научите тај редослед напамет. Пребацивање на радио, међутим, има својих мана. Тамо вас чекају рекламе, или још горе, вести са Слобиних станица.
Нешто касније, тих година, ћалетов Трабант некако дође више мени у руке него њему, те уградим некакав радио. Звучнике сам импровизовао, један сам већ имао а други са бувљака. Локални радио, што је једино успевао ваљано да ухвати, је био под влашћу тадашње коалиције Заједно, и вести су биле ем нелакиране ем почињале Алексисом Корнером. Једног дана, враћајући се са посла, имао сам лудачку срећу што сам чекао на семафору тачно у 15:00, куд је тог дана отишао локални радио. Чуо сам почетак вести радио Београда, први програм. Мало сам само одвалио дугме на радију, нисам ништа озбиљно полупао. Муфљузи су преотели једног одборника, преузели власт у граду, и одмах сутрадан променили глодура и укинули независне вести.
Касније, двехиљадите, сам имао најзад своја кола, и у њима пријемник. Све станице комерцијалне или политичке чантраонице (такође комерцијалне). Рекламе понекад прекидају тзв. “садржајем”. Дере се на мене да купим нова половна кола док седим у својим новим половним колима! Мрш бре говедо једно, помислим и купим други радио, најјефтинији што сам нашао са спољним прикључком. У њега утакнем цеде плејер…
И цврц, један диск траје један сат, и има песме само од тог једног бенда, и кад исцури тај сат или да слушам све испочетка (и чекам да цркну батерије) или да станем негде да турим други диск, који ионако исто знам напамет. Тада (2003.) сам себи пожелео мрз плејер (за неупућене: мрз је како се ћирилицом чита ем пе три). Што опет није било уграђено у кола, него сам га и даље качио на исти кабл. На диск напржен са мрз фајловима стане око десет сати музике, и свирајка има рндалицу.
Али.
Рндалица је лоша, свира исте песме неким другим редоследом, а ако се искључи, опет ће да крене од исте песме, тим другим редоследом. Па смо се утренирали да држимо дугме за прескакање на следећу песму тачно неодређен број секунди, па да почне да свира одатле. Што није дуго трајало, рикнула свирајка. Купимо другу, са бољом рндалицом (и то правом, познаје се по томе што понекад понови песму десетак минута касније). Међутим, та је трајала још краће – Сони никад није научио да прави механику за цедеове тако да издржи више од годину и кусур, без обзира на цену уређаја.
Чин, ваљда, четврти, 2007: Санса. Са својих неколико гигабајта меморије могла је да понесе педесетак сати музике, што је већ било пристојно, нисам никако могао да погодим која је песма следећа. Невоља је што се види споља, и да на неком паркингу не бих добио циглу у прозор, морам да се сетим да је извадим, па следећи пут да је понесем. А и дугме за “прескочи ово срање од песме” (које ретко затреба, јер сам себи пакујем) није баш на згодном месту. Бар батерија траје седам-осам сати свирке, а за целодневну вожњу може да се напаја преко неког адаптера… и онда бруји. Грррр.
Следећа кола, 2009, имала су своје (одлично) озвучење, и огроман радио са тостером за шест дискова. Аудио дискова, не прима мрз. Хм… покушавао да заменим, да исхакујем нешто, читао спецификације, шеме ожичења… и дигао руке од ћорава посла. Напржио двадесетак аудио дискова, које нисам ни обележио, слушао то годину и нешто и… провео потом годину без кола.
Наредна кола су имала радио. Покушавао повремено да слушам, и свака станица је успела да ме изнервира у року од десет минута (чак и кад је од тога било девет минута музике). А нервирање возача је, Ђуро, шта? Крајње опасно по безбедност, дакако!
Те сам купио неко сокоћало што се удене у утичницу за упаљаче, и емитује радију преко неког краткодометног предајника. Није било нарочито лоше, осим што је повремено губило фреквенцију, што је флешка из тога морала да се вади па тура по шест пута док то најзад не бутира, што је умео да ућути па пола сата касније одједном крене, и што је на крају и цркло.
И, напокон, прошле зиме, крајње решење: нови радио који прима езде картицу. Осам гига ми је више него довољно. Рндалица пристојна, и од свега користим само два дугмета: за јачину звука и >>, тј “следећа!”. Мислим да има и радио пријемник, али антенски кабл нисам ни спојио. Тим путем више ништа ваљано не наилази.