Историја, веле, уме да се понавља, али као фарса. Улажем изузетак: опет ме госпоја отерала да фоткам (тј да одвезем ћерку до фризера и сачекам да буде готова), и опет сам јако задовољан серијом.
У међувремену је прошло тридесетак година, небројене хиљаде возова, људи, ко умро ко се родио, ко нестао ко се појавио… а у рукама Канон са телеобјективом, јер сам имао на располагању жути сат. А, не, ћеркин фризер јавља да ју је померио на нешто касније, дакле плави сат, дакле слабије светло, дакле стандардно стакло. Она код фризера, а ја цуњам по крају где ми је некад била фирма, и где никад нисам имао времена да застанем и завирим, осим кад смо неког чекали и шизели што га нема, што опет значи гледање на сат и низ друм, а не…
Ово је међу последњим снимцима у том сату, кад сам већ обишао и новоградњу у Дунавској (са нагласком на у, она са нагласком на а је у Новом Саду), и пијацу, и надвожњак.
(велика)
Овде сам се двоумио на шта да изоштрим – на осветљену кућу, на крошње? Из трећег покушаја се тек сложило – мало сам подигао објектив да се виде и куће и одсјај у бари, а спустио фоткалицу да буде тик изнад воде. И онда наиђе баба на бициклу, штета само што није имала светло на њему. Остало је само да шкљоцнем тачно онда кад је баба била тамо где сам хтео. А шта сам изоштрио? Саму бару. Са широким објективом и остало је довољно оштро.
Шта не ваља на фотци? Пре свега размера. Однос 1:1,208 је ни тамо ни овамо, нит је баш квадратан, нит је 3:4, ближе је 5:6 који не постоји у литератури. Па шта, на те ствари никад не гледам, изрезујем тако да на слици остане оно што хоћу да покажем, а из ње испадне оно што нећу. Друго, нема некаквог стецишта, све је раштркано, око посматрача лута цик цак, не зна на чему да се задржи. Ако је баба тако битна, што није боље осветљена (зато што нема светло на бициклу, гласи тачан одговор). Али ово није та врста фотке са једним комадом меса а све остало салата; ово је… призор.
Да разјасним наслов. Кад сам приказива улов из овог фото сафарија, госпоја ме баш то питала, где сам нашао толику бару. Разлог више за задовољство: најбоље ми годи кад није јасно где сам и како снимио, нарочито не онима који су туда прошли сто пута. Бара није шира од 30цм. Сад кад је већином асфалтирано и избетонирано све што треба, тешко је наћи добро блато или већу бару. Мада… знам нека места, али околина им се састоји од американоидних сивих коцки, што не волим ни да видим а камо ли да усликавам, нема старих шарених кућа.