Једна од пре: месечина

Троножац, ака статив (мушко од стативе) је једна од оних фото потрепштина које вам углавном не требају. Али кад треба, треба ко леба.

Јер без доброг статива, ова фотка не би била могућа.

(већа фотка је овде)

Снимљена је давне 1976, са клупског статива, који је био озбиљан комад метала и повремено носио чак и тешку Болекс 16мм камеру на навијање, какву је имао и Љуба Сликер, дописник РТБа (само је он имао и зум). Са данашњих сиграчки од 2000 динара и 500 грама ово не би могло.

Троножац се углавном да избећи. Камера може за тих секунду-две да се притисне руком уз било какав стамен камен, зид, стуб, клупу, било шта. Међутим, тако нешто вас ограничава у избору угла, а ово кадрирање по мраку, одоздо, са крацима скроз скраћеним, не би могло никако.

Ту је још и питање како измерити светло. Данашње дигиталке су већ прилично одмакле по том питању, и можда би дале сличан резултат. Тада сам, међутим, имао добар дедерски светломер (тј из ДеДеЕра), који ми је ладно одмерио експозицију. Изабрао сам максималну дубинску оштрину, дакле бленду 22 а време колико испадне. Таблица је показала неколико минута, међутим тада сам већ знао да осетљивост емулзије опада код дугачких експозиција, нарочито код материјала у боји, па сам одвалио 20 минута. Наравно, нисам држао прст на окидачу, него сам имао жи(в)чани окидач са завртњем. види се по путањи коју је прешао месец за то време, а то што је мало испрекидан, то сам га ја мало заклањао руком у последњим минутима. Експеримент унутар експеримента, нисам одолео.

Беле тачкице по небу нису резултат брљотке при пресликавању са негатива, него баш звезде, мада не умем да објасним зашто нису једнако размазане као месец… хм, можда су ипак тачкице прашине. Две светле мрље у доњој десној четвртини су мој упаљач и жар од цигарете, заборавио сам докле хвата 30мм објектив и ушао у кадар.

Боја месечине је у ствари иста као боја дневног светла – то је исто Сунчево светло као и по дану, само одбијено од Месеца (који скида отприлике три бленде, тј упија седам осмина а одбија једну осмину светла), а пошто је овај у просеку сив, не мења му боју (да, сиво није боја). То што се нама месечина чини плавкастом, то је дело филмских трикова, увек нам ноћ приказују као плаву.

То да ноћу светло бежи на све стране је важило и тада – моја соба (прозор у углу) је у ствари тада била љубичаста; светло у предсобљу је у ствари светло из купатила десно а купатило има плаве плочице па је то штогод потрло ефекат жућкасте сијалице; купатилски прозор, тек одшкринут, је наравно плав јер је прелепљен тамноплавим самолепљивим тапетом, јер сам тамо премотавао неразвијене филмове.

Развијање овог негатива је прича за себе. Тада је већ у часопису “САМ (свој мајстор)” изашло упутство како да развијете своје фотке у боји, ал’ се није имало пара за то. С друге стране, ово није Фотокемикин него Орвов негатив, а тада још нисмо знали да ли се процеси слажу (слажу се, али су тада сви произвођачи избегавали да вам то кажу, укључујући и оне из источног блока), па је овај негатив чекао две године да га развијем, док се нису стекли услови (набавио развијаче). Испао је боље него што сам се надао, а већ сам био дигао руке од њега, јер у сваком упутству вам дају две-три недеље форе између окидања и развијања, после тога, кажу, не примају опкладе.

За домаћи: поновити ово са данашњом техником, па да видимо.

4 komentara na temu “Једна од пре: месечина”

  1. За домаћи: поновити ово са данашњом техником, па да видимо.

    Imaš teški stativ?…

    1. Немам, али сам научио да варам :). Снимак на одложено (плаћање :)) на 10 секунди, за то време ће да се смири. Одаберем вече без ветра или бар неку ваљану заветрину (итал. la vetrina), опали и држ палчеве.

  2. Pomoći će i džoker u obliku komšije ili poznanika geometra – svaki njihov stativ mora biti težak 🙂

Komentari su onemogućeni.