Ne, nažalost. Nije ono pušenje. Nego ovo.
Počeo sam da pušim pre recimo dvadeset godina. Što se mene i mog živčanog karaktera tiče, bila je to pogibeljna odluka. Jedna, dve, tri, … deset, jedanaest, dvanaest… dvadeset, dvadeset jedna, dvadeset dve… trideset, trideset jedna, trideset dve… četrdeset, četrdeset jedna, četrdeset dve… i tako. Godine prolaze, ja pušim, polako ali sigurno sve više. I dogurao sam do toga da popušim pedeset cigareta dnevno.
Pedeset cigareta dnevno, to praktično znači da celog dana i sve vreme pušim. Ako spavam – a spavam – osam sati dnevno, onda ispadne da pušim tri cigarete na sat. Jednu na dvadeset minuta. Svakog dana. Dok jedem, dok kenjam, dok vozim, dok radim. A šta to radiš, Miloše? Jedem, spavam i pušim. Rastuće sortirano, naravno. Ne pijem, ne drogiram se, ne idem u kladionicu, čak sam i više nego dosadan tip. Jebomepas, pa šta ako pušim?
Evo šta. Na stranu što pušenje izaziva rakove – od nečega se umirati mora. Na stranu zabrane – zemlja Srbija neće za mog života ništa od toga shvatiti ozbiljno. Na stranu činjenica da na taj način u dim ode i više nego ceo jedan Lego set mesečno – Ognjenova soba je i onako zrela za rasprodaju.
Ali kada ne pušim trnci i sitan znoj izbijaju ka koži, osećam da mi ruke počinju da liče na glavu Pinheda; baš iritira magla koja se spušta na nikotina željan mozak. Odvratno je i dosadno to stanje. Samom sebi ličim na prokleti Vezuv u zadnjoj fazi pred izlivanje na nesrećnu Pompeju. Mogu da ne pušim. Ali tada takođe samo mogu da ne vidim, ne čujem, ne osećam, ne mislim. Zapravo samo mogu da spavam. Veoma korisno stanje oca, muža, brata i sina. I veoma društveno konstruktivno, takođe. Pomaže dosta u socijalizaciji, kao i tokom posla, možete misliti. Pomaže taman koliko i glava u dimu.
Ali najgore od svega je to što moje dete počelo da prihvata cigarete kao normalni životni stil, koliko god ja pokušavao da sa cigarama bežim od njega, (ali to je nemoguće, rekli smo, prosto sam stigao u fazu da pušim tri na sat!) Igra se grisinama kao cigaretama, donosi mi upaljače, i svakakve sitne stvari primećujem.
No, da ne uplićemo previše decu: kako se to uopšte dogura do pedeset cigareta dnevno? Pitanje je na mestu, a na njega sam odgovorio taman gore: jedna, dve, tri, … deset, jedanaest, dvanaest… dvadeset, dvadeset jedna, dvadeset dve… trideset, trideset jedna, trideset dve… četrdeset, četrdeset jedna, četrdeset dve… Pedeset. E, baš tako. Na paklici ne piše uzalud da pušenje stvara zavisnost. O, ne. Ni na jednoj ambalaži nikada i ama baš ništa ne piše uzalud.
Prekidao sam, jašta. Do sada nekoliko puta, kao u vicevima o studentskim lažima. Razradio sam i sistem: ne prekidam da pušim namrtvo, već pušim, ali sve ređe i ređe. Počinjem sa jednom u sat vremena, pa polako to razvlačim. Imam i bezuslovna pravila: nema pušenja u kretanju (haj neka korist i od vojske), ili dok vozim. Nema pušenja posle deset uveče. Nema pušenja pre doručka. Osnovna ideja tretmana je da pokušam svesno da pobedim jebene cigare. Znači, bez beskonačnih količina žvaka, grickalica, flastera i sličnih oralnih suplemenata. Efekti mog briljantnog tretmana: naravno, katastrofalni. Obično se dešavala ista stvar: krenem dobro prvog dana (čak mi i prija), drugi dan preguram na mišiće, treći dan prespavam… a četvrtog dana se desi nekakvo sranje zbog kojeg moram u momentu da zapalim pet cigareta u isto vreme. Ne bih da nabrajam, ali stvarno sam bio baksuz.
No, pošto sam konačno i definitivno shvatio da se pretvaram u sasvim beskorisni i sasvim beskonačni izvor sasvim smrdljivog dima, istu proceduru sam ponovo započeo pre šest dana. Naravno, četvrtog dana se desilo nešto: mojoj majci je napukla fibula (tanja od dve kosti potkolenice). Sranje jeste, ali ovog puta ipak nedovoljno. Idem dalje, što bi rekao Zlatko Pejaković.
Ceo svet je u magli, koja se nakratko podiže uz svaku popušenu cigaretu. Za sada se držim na do osam dnevno, uz ideju o trenutnom razmaku od dva sata između cigareta. Prvih dana mi čula nikako nisu reagovala. Sve vreme mi je u glavi bila samo cigareta. Gospoju sam obavestio da se spremi na moja iznenađivanja onim što mi je prethodno već rekla. „Zar to nije i do sada bio slučaj?“, sačekala me kao kamenje u krivini na putu Ribariće-Dračenovac.
Kako dani prolaze, svakog dana mi je sve bolje, moram priznati. Izguram i po sat i po kakvog-takvog razuma. Da se razumemo, i sada samo o cigaretama razmišljam. Ali to razmišljanje sada ipak dozvoljava kreativnijim stvarima da se probiju u prvi plan.
Je li tako, gospo moja lepa? „Pa ne baš.“ Sranje.
Evo komentara desetogodišnjeg, za vas, amaterskog iskustva. Da ne zaboravim, hvala za Korni, nisam baš baš baš dugo slušao…
Da ne duljim, tada, pre xy godina, kad sam doneo odluku od prestanku, nisam baš “znao” sve metode, niti imao širok spektar rekvizita (knjiga, električnih cigara i onih nalepnica) za odvikavanje, osim jednog, najbitnijeg, onog ko i donosi te odluke.
E pa, ja sam rešio, tj. jedan deo mene je rešio da više ne robuje ovom gospodaru i uz nešto više semenki, i par kriznih dana, uspešno sam odustao od tog zla.
Dakle, samo je pitanje, koliko čovek želi ili ne, da robuje svojim uživalnim procesima, a uzevši u obzir sve te, izgleda i očigledno, negativne strane.
Ima još stvari za uživanje, doduše, ne u obimu od 3 jedinice/sat☺
Ajte, pobedite sebe, samo zbog sebe, ni zbog kog drugog.
sve najbolje.
И мој ћале је био стигао до три-четири пакла дневно, и онда одједном престао, пре 52 године. Понекад би у сну запалио, и пробудио би се бесан на себе, а онда је и то престало.
Ја завијам, кад год има шта за завијање. Уопште, избегавам да, ако пушим индустријске, пакло буде сувише близу тастатуре. То махинално ми није гушт, што сам приметио кад сам помислио да бих могао да запалим и видео да ми је рука управо кренула да угаси цигарету које се уопште не сећам, ни откуд ми ни кад сам је запалио. Та епизода са аутоматским припаљивањем је трајала кратко, и брзо сам се усталио на отприлике једну кутију дневно.
Имао сам епизоду, октобра 2007, кад сам одједном престао да пушим, тако из ината. Нисам запалио ниједну до отприлике августа 2008, кад сам приметио да ми шкоди (инструмент којим сам уочио појаву се зове кантар), па сам постепено поново прешао у пушаче. Јер, моја потрошња дувана је стабилна – ја ни сад не прелазим кутију дневно у просеку (што значи да има дана кад ми остане по три или шест комада од јуче, а има и кад догурам до 24). Такође, често ми се догађа да заборавим да понесем, па ништа, ако нисам понео значи да ми није важно, запалим кад се вратим, два-три сата касније. Нисам нервозан кад дуже паузирам – дуг лет није неки проблем. Проблем би имао неко ко би дошао да ме засипа антипушачком пропагандом кад изађем :).
Otprilike sam u fazi da ne marim. Sada, u miru udobne fotelje, vidim sebe u agoniji opraštanja iz koje sam izašao kao pobednik. Sećam se da sam tog prvog četvrtka, bežeći iz kože, sljuštio 300g mentol bombona. I to traje do danas. Nekad cigarete, sada slatko, gde si tu si.