Одлучица

Некад давно, у социјалистичка времена, морали смо много да пазимо на цркве и вернике. Водио се рат двеју пропаганди. Антикомунистичка је (са извесном основом од раније) тврдила да нема слободе вероисповести у социјалистичким државама, а наш либерални социјализам је контрирао штитећи цркве и вернике од било какве критике, нарочито од руке обичног народа.

Партија је могла да критикује религију, нарочито уопштено и теоретски, и можда да одврати на понеки чланак у верским издањима (којих је било ихај, али сте морали до дилера да их купите, на киосцима су продавали само њихове календаре). Чланак у обичним новинама, који би опалио по неком неделу месне цркве, појединог свештеника, или чак и месна подружница ССОЈа која би хтела да отвори дискаћ сувише близу цркве – за то се већ добијало по прстима, то је “повреда религиозних осећања верника”.

Аха, па да. А онда на форуму вели другар са Хаваја

Тада сам радио у Тексасу и кад је шеф сазнао да сам агностик/атеиста, увртео је да бих ја ладно убио неког јер свакако немам вредности ни морала чим се не бојим бога.

Да, баш тај рад, умови који не умеју да замисле да неко може да буде поштен ако нема кога да се боји. Ваљда мере по себи.

Сваких неколико година узмем да гуглам “church unbeliever” (црква неверник), тек колико да снимим шта данас хришћанство има да каже о неверницима, и редовно наиђем на могуће изворе пропаганде који воде до става његовог шефа. Та пропаганда слободно куља са предикаоница и штите је бројни закони о слободи вероисповести.

Углавном налазим овакве ствари:

Хришћани су став да верници и неверници не би требало да буду у браку углавном заснивали на тексту из Коринћана, 6:14-18

Или овакве (уз ограду да именице у енглеском немају род):

Који је хришћанин довољно луд да се забавља са неверником, довољно је луд да се и венча!

Могао бих да набрајам до недогледа. Дакле, рукавице нисмо никад ни навлачили, и што да се ја онда и даље трудим да укажем поштовање и уважавам верничке ћуди као свете краве, ако они не поштују моја духовна осећања? Трпељивост је двосекла. А и то златно правило тврде да су сами измислили (не оно “ко има злато, доноси правила”, него “што не желиш себи, не чини другом”).

Те сам донео једну малу одлуку. Поменути форум је углавном техничке природе. Тамо програмери помажу једни другима око разних проблема на које налете. Тамо сам већ шеснаест година, и већином се познајемо. Неке сам чак и срео.

Деси се да неко постави питање на које знам одговор, или барем лупим нешто што би могло да му помогне. Понекад се баш сложи да га и решим. Међу тим случајевима, с мене па на уштап наиђе неко ко се не захвали лично, него са “бог те благословио” или тако неким приватним штосем.

Те сам решио да, у таквим случајевима, тражим да објасни шта је имао на уму. Зависно од одговора, могу да пређем на “ја ти помогао, а ти хоћеш да ме асимилујеш?”, “ја овамо морам да пазим на твоја верска осећања, а ти ни да помислиш да си можда увредио атеисту?” или на једноставно “жао ми је, не важи у мом случају”. Уљудност ће бити узвраћена равном мером. Ал’ да ћутим, више нећу, доста.

Ограда: хришћанство нисам одабрао насумице, они су само географски најближи па сам са њима имао највише посла. Муслимани, њуејџери, пагани, будисти, џедаји и ини ће добити исто. Пастафаријанце ћу, можда, мало да зезам. Они ми се чине једина вера са смислом за хумор.

Ovaj prilog je objavljen u kategoriji Citati, Komentari, Naravi i označen kao , , . Overite permalink.

Jedan komentar na Одлучица

  1. Povratna veza: Историја екраноспаситеља (5) | Suština pasijansa™

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

A sad malo aritmetike: <span class= *