Једна од пре: пецарош поред моста

Никад нисам волео да ретуширам слике. Ваљда зато што сам видео како то раде месни фотографи од заната – четкицом, примети се из авиона, и сви на матурском таблоу некако изгледају исто.

Светлокомора, ака Лајтрум, има нешто могућности за ретуширање, што ми је више него довољно за оно мало што ми понекад затреба. Ево, овде сам, признајем, немо’ ме бијете, просветлио талпу око пецароша. Добио је сценског светла колико му треба да се лепо види и да привуче пажњу.

(велика је овде).

Техника која је претходила тинцању светла у комори је већ позната читатељству Суштине, дакле иста она скаламерија за преснимавање негатива као и прошли пут, негатив са исте гомиле, иста и Практика Л без светломера, само је ово годину старије. Скаламерија је ових дана уваљена газди Суштине – очекујем да почну да се појављују његове ископине.

Мени је занимљивије шта се види, него како сам до овог дошао. С преке стране, видим, још нема оног петла завареног од тракторских делова при дну ограде степеништа – наравно, мој бивши пашеног је тада тек покушавао да се упише на академију, а петла ће правити добрих десет година касније. У приземљу гори тек понеко светло, дакле ту је још увек неко становао. Касније је ту била драмска радионица “Центар”, можда најбоље аматерско позориште после Театра лево (које је водио Вука, који је пак поникао из неког претходног аматерског позоришта овде). Имали су ту и шанк, где смо некако стигли у рану зору после неке годишњице матуре, добар амбијент. После је и то нестало, и мислим да је закључано.

На спрату, тј у висини улице, лева два прозора припадају посластичарници и билетарници биоскопа Војводина. Тако се онда спроводио ортаклук јавног и приватног сектора; данас је то све другачије. Следећих шест прозора, заклоњених јаблановима, су чекаоница биоскопа. Не знам да ли је филм већ био почео, ово сам снимио одлазећи у град, био је август, смркавало се око седам јер још нисмо почели са летњим временом (имали смо форе до 1984). Мрак у горњем десном углу су замрачени прозори биоскопске сале. Зрењанин је тада имао три ипо биоскопа – Балкан (са добром опремом и једном траком са Криденсима која се пуштала после сваког филма), Авалу, Војводину и кино башту, која је радила преко лета. Авала је нестала кад је изграђен магистрални пут кроз град; кино башта се тихо угасила, сад ваљда држе клизалиште тамо преко зиме. Војводина је деведесетих затворена а у салу се уселио некакав салон намештаја. Онда је и то пукло па су се на тој локацији смењивали разни дућани. Тренутно је ту један од пешес кинеских дућана, нанизаних око трга с оне стране моста.

На суседном снимку (који сад не умем да ископам) се види да је пивара радила пуном паром, као и чарапара. Радило се у бар две смене. Пивара је стара, старија од Гиниса (1745, г. Дунђерски), а не ради већ неколико година. Тзв. “приватизација” по транзиционом моделу (купи, распродај, затвори). Чарапара је у мраку, стечај у току. Испод пиваре је касније направљена пивница, где су првобитно хтели да спроведу пивовод али нису били сигурни да би обичан водомер био довољно прецизан да келнери не краду, те су се дотурали бурићи. У бурићима је пиво под притиском, па су келнери крали на пени, те је на крају ипак био пивовод са пивомером. Не знам одакле сад вуку пиво, с друге стране зида се не прави више.

На снимку лево од овог, који нисам снимио, би се видело да стојим на степеништу које се спушта од пешачког моста, и да главно светло потиче одатле. Мост је тада још био прилично нов, тек трећа година, још се нису поодлепљивале плочице. Стари мост, чувена Бечкеречка ћуприја, је био 1969. исечен и однет, јер су градске главешине, водећи се својом бескрајном мудрошћу, рекле да је та гвожђурија, пројектована у Ајфеловом бироу (који је направио укупно три моста), дотрајала, опасна и да омета бродове. Пешачки мост није нешто много виши, река није проширивана, а историјски комад је појела маца. Ваљда ми је нешто било непријатно око тога, па је (ко ће ме знати шта сам мислио пре скоро четрдесет година) на слици од моста остала само сенка.