Da malo uozbiljimo stvari u muzičkom delu Suštine pasijansa…
Ova pesma je bila najveći komercijalni hit grupe koja nema hitove, nije komercijalna, ali ima veliki broj odličnih albuma kojima se stalno vraćam.
Po ko zna koji put ponavlja se priča tipična za Ameriku: njihova publika ne prepoznaje prave vrednosti ukorenjene u sopstvenom identitetu. Zato grupe poput The Walkabouts imaju veći uspeh u Evropi nego u svom komšiluku. Možda su razlog i teme kojima se grupa bavi, a koje su često metafizičke, kao u ovoj pesmi, pa samim tim i nerazumljive prosečnom konzumetu američkih, previše komercijalizovanih medija. Ne znam pouzdano, samo nagađam.
Carla Torgerson i Chris Eckman, krativno jezgro grupe su, svakako neobični ljudi. Sposobni da kreiraju muziku koja je uglavnom topla, prisna i, na momente, iznenađujuće hladna i otuđena. Sa stihovima koji dodaju posebnu notu u najboljem impresionističkom maniru.
U brutalnosti naše svakodnevice, balansirajući između životne ispraznosti, straha, smrti i neispunjenih očekivanja, The Walkabouts, kao u ovoj pesmi, pozivaju na istrajnost i ukazuju na nadu iza horizonta.
A nada je svima nama najpotrebnija.
And long after we’re gone
The light will stay on