Imamo vlast kakvu zaslužujemo. I tačka.
Posle mesec i po dana, po završetku karantin-posla, odlučih da usmerim pažnju na dnevne vesti – i imam šta da vidim, kuku si ga meni. Postalo je moderno okretati teze o javašluku i podvoditi objašnjenja na najjednostavnija, onakva koja se lako razumeju i kojima neko pokušava da zametne trag sopstvenoj slabosti u procesu razmišljanja. Ne mogu da istrpim to što krijemo svoju glupost samo zato što je neki ministar nemoralna ličnost. Objasniću vam u tri slučaja.
Slučaj prvi: zamena teza. U nekoj FB grupi sam video kako je na testu male mature iz srpskog (da, baš na tom testu) podvučen odgovor gde se reč “ne” piše spojeno uz glagol i to je bio tačan odgovor. Prebrojao sam oko dvadeset replika zgražavanja i psovanja na tu vest, a onda sam upitao “Izvinite, a šta je bilo pitanje? Da nije zadatak bio da se podvuče netačna upotreba reči ‘ne’?”. Odjednom – nema više reakcija posle moje poruke. Posle nekoliko sati, javlja se neko i veli da je proverio test: jeste, upravo je to bio zadatak. Niko, ali niko od onih pljuvača nije našao za shodno da javno preispita svoje ponašanje. Da li je tom ponašanju kriv Šumenko? Ne, nije: njegove krivice su brojne, neke i spektakularne, ali ovo nije bio njegov trenutak sranja. Da li će bukači pokušati da prikriju svoje glupavo ponašanje izvrtanjem teze? Da, hoće.
Slučaj drugi: nedostatak ideje. Za kulturu je odvojeno 0,6% devastiranog budžeta. I dok Vlada pokušava da izmanevriše sve što je potrebno da nam skrene pažnju sa vitalnih problema i prikrije hod po ivici provalije zametanjem pogleda na drugu stranu (pa taman u tu provaliju i ukoračili), marginalni resori, kao što su prosveta, zdravstvo, kultura – sve ono što predstavlja tek puki resor kvaliteta života, a koga je još u Srbiji briga za kvalitetan život – moraju da odu pod led ili makar na stub srama. kao barikada ako se desi narod. Međutim, ćorak: što reče Toda, nisu oni gladni, 0,6% je previše, jer ljudi se skupljaju da protestvuju i nose nekakve transparente na kojima traže nekakve plate i nekakve biblioteke, iako niko ne pokušava da nauči decu da ide u te biblioteke, traže nekakve pare za pozorišne predstave a da pritom ne pokazuju ni najmanju nameru da objasne o kakvim je predstavama reč. I najzad, raspadaju se organizacije skupova a da niko ne zna zbog čega, a tri stotine onih koji su došli na mesto protesta nastavlja kretanje u nepoznatom smeru, bez ideje zašto su uopšte i pošli od kuće. U pravu je Toda: 0,6% za kulturu je mnogo, jer nama to nije bitno. Da li nam je potrebno, eh, to je već neko drugo pitanje.
Slučaj treći: prebacivanje krivice na drugog. Niko nema dileme o moralnim kapacitetima Velje Selje i nikome više ne treba objašnjavati o kakvom balvanoidnom humanoidu je reč. Ali, on ipak nije kriv za to drvo. Elem, dugo posle javne rasprave, dugo nakon što je projekat autoputa ka kosmodromu u Čačku završen, a radovi na tunelima već započeli, neko se najzad setio da primeti kako se na trasi autoputa nalazi i nekakav hrast star 600 godina (do jutros je već 800 godina; do kraja sledeće nedelje će biti 1000 godina, verovatno) na kome je stari zapis (tj. drvo je osveštano i kao takvo je zaštitnik naselja). Sad je nastala tarapana na temu “jeb’o vas vaš autoput, ‘oćemo da ne dirate naše drvo”. Pritom, urlajući na Velju Selju koji za to drvo nije znao, niti su to na vreme znali projektanti autoputa, seljani ne primećuju da su sami krivi što nisu to na vreme prijavili; Velja Selja veli da bi blagovremena prijava bila uvažena i projekat bi bio prilagođen. Sad nema govora o pravljenju krivine ispred tunela, jer to nije lokalni put za brzine 60-80 km/h, nego autoput za brzine od 110-130 km/h.
Velja obećava da će pokušati da premesti drvo, a to ispade prikladno da se još viče na njega, jer, eto, on hoće da uništi drvo, pa se unapred ograđuje od neuspeha. A on ovog puta, zapravo, obećava ono što može da obeća: strašan trošak u pokušaju da se drvo premesti, i to na račun države, a ne na račun lokalnih žitelja koji su bili kratke pameti tokom javne rasprave. Unapred se osuđuje ta ideja: neće uspeti, kažu. Tako je, možda neće uspeti. No, slučajno pamtim dva uspešna slučaja u poslednjih dvadesetak godina. Jedno beše neka antička maslina koja je bila na trasi budućeg putnog čvorišta u okolini Atine, morali su da ga naprave pre Olimpijade. Drugo beše negde u Španiji, kada su spasli neko čuveno drvo sa nekakvog klizišta, tako nešto beše.
I šta je pouka? Imamo vlast kakvu zaslužujemo, sastavljenu od nemoralnih ljudi. I kako se ophodimo prema tom nemoralu? Da li je odgovarajuća doza našeg nemorala pravi odgovor na to? Da li su ti mamlazi krivi baš za sve? No, izgleda da je veoma prikladno koristiti njihove moralne osobine da bismo prikrili svoje sopstvene, pa zato nemamo skrupula da okrećemo teze naopako.
Mada, šta je to spram sledećeg slučaja.
U pamet se, Srbijo! Pripazi ko su ti idoli! Prilog za čitanje: Amitz Dulniker nas podseća na onu kravetinu i posledice njenog aktuelnog delovanja po mentalno stanje nacije.
Svoju poziciju najveće zvezde je izgradila na nesreći ovog naroda, kulturnoj eroziji, opljačkanim novcem, prognanima, srušenim domovima, izgubljenim zemljama. Ceca je sinonim za ono najgore u našem narodu, lažni patritoizam, razbojništvo, urušene sve moralne, porodične i hrišćanske vrednosti, otupelu, beslovesnu masu koja “srpski košmar” poredi sa “američkim snom”
U pamet se, Srbijo! To što ti neko izručuje govna pred noge svakako ne znači da treba i da se sagneš i pojedeš ih. A baš je to uradila džalorija od dvadeset, pedeset ili sto hiljada jadnika u petak uveče na koncertu one kravetine.
Malo je vrsta životinja za koje je krokodilu plaženje jedini oblik suprotstavljanja. No, i kad bi baš imao želju, kažu da to ne bi mogao da uradi. Baš me interesuje kako oni koji tvrde da je ovo tačno to i dokazuju. Možda ličnim primerom.
Lens Armstrong, čuveni američki biciklista koji je sedam puta uzastopno osvojio Tour de France, pa posle konačno raskrinkan kao aktivni učesnik u doping-prevari, izjavio je da je tu trku nemoguće pobediti bez dopinga.
Zanimljivo: to bi značilo da je najbolje da se niko ne dopinguje, pa da niko i ne završi trku. Ili, ako gledaš s druge strane, obavežeš sve takmičare da se dopinguju, pa onda svi pobede…
Ili nešto nisam dobro razumeo…
(via FB)
Vest od prošlog ponedeljka je glasila:
Najtraženiji čovek na svetu Edvard Snouden je juče kupio kartu iz Moskve za Havanu. Istog trenutka, preko trideset najbržih novinara kupilo je kartu za isti let, nadajući se ekskluzivi. Vrata su se zatvorila, avion poleteo, ali Snouden nije bio u avionu.
Let traje 16 sati. 🙂
Pa dobro, šta fali: i ja bih otišao na Kubu da mogu.
Ovo će biti omiljeno letnje sokoćalo ljubitelja lošeg piva:
Mada, moram da se ispovedim: zaječarsko pivo još uvek nisu uspeli da pokvare (uliva nadu), a iskoristio sam i ranu proizvodnju crvenog piva iz Čelareva: odličnog je ukusa. Nažalost, ne moram da se mnogo pitam koliko dugo će opstati ovo stanje.
Zanimljiv pamflet:
Srpski narod će postati deo velike evropske porodice. Srbija više neće biti moneta za potkusurivanje velikih sila. Strah od novih ratova će nestati, a narodu će biti data šansa da razvije svoje opšte blagostanje uz podršku ujedinjene Evrope.
Rad će postati jedina i istinski stvarna vrednost. Duhovno nasleđe naroda, vera, porodica, sva kulturna dobra, privatno vlasništvo – istinski pokretač napretka – biće zaštićeni i obezbeđeni. Započećemo bolji život. Iz krvi najboljih sinova Evrope biće izgrađena Srbija, nova era, era mira i nacionalnog napretka.
Nije to što ste pomislili. Bio je ovo deo propagandnog letka nemačkih okupacionih snaga u Srbiji iz 1944. godine. Tumačite kako god želite.
Upravo dadoh 300 dinara za šišanje. Osećam se kao ovca.
Eeeee, postoji nekakva baza podataka…
Šta ćeš: neki idu pred TV kamere bez ikakve overe, a kredibilitet im je zasnovan na staroj slavi čije utemeljenje odavno više nema sa životom. Žao mi je ovog čoveka: pre oko četvrt veka, u doba kad je “Start” bio jedno od najuglednijih stecišta vrhunskog autorskog novinarstva u počivšoj Jugoslaviji, pamtim da je i Lazanski bio u tom društvu i na tom nivou. A kada je i kako pukao, ne bih znao da kažem; znam samo da je to strašno.
Podsetilo me na ono staro o dopingu… To je jedna vrsta situacije…
(via Blic.rs)
Ekstra prilog za čitanje u nedelju popodne (ako već niste pročitali) i za nauk o tome kako ova zemlja tretira genije: Ova buđava zemlja.
Timoti Džon Bajford priča o razlozima sad već legendarnog napuštanja najperspektivnijeg posla u televiziji na svetu radi dolaska u jednu zemlju na brdovitom Balkanu.
Mnogo su me postavili slična pitanja – medju njima pijanista Ivo Pogorelić, čije prvo pitanje kad smo nešto snimali u Dubrovnik pre skoro 30 godina je bilo: “Da li ste ludi?” Slično pitanje su postavili kolegi u BBC-u kad sam im rekao da ću dati ostavku kao reditelj u Dečjoj Redakciji i nastaviti karijeru u Jugoslaviji…
Dnevnik ovog genija je dopunjen i radom koji ste već mogli da vidite kao jutrošnji video-klip.
Činjenica nedelje:
Elem, više ljudi živi unutar ovog kruga nego van njega.
Dolazi leto, opremite se valjano i blagovremeno za odbranu od UV zračenja.
Znam da bi trebalo, ali ne mogu da se složim sa tim da letnja šema u ishrani treba da postane motiv. Zdravlje, blagostanje, osećaj zadovoljstva, kažu, sve to jako zavisi od načina ishrane. Ali, mene od šnicle ne boli stomak, a od tri kriške vodurine u obliku lubenice me boli. Tikvice da jedem, e vala mnogo je da tražite od mene tako nešto.
S druge strane, dvojica autora ovog nedeljnog utovara su prošlog četvrtka overila jedan lovački specijalitet u restorančiću pokraj Dunava i poveravaju vam kako im je teško pao, mada su omazali čanke. Ili će biti da je to bilo teško zato što nije bilo aperitiva, a umesto nekog kabernea (ili, još bolje, gamea) uz srneći gulaš se pila mineralna voda? Vrag će ga znati.
Kako god bilo: želim da ugodnu nedeljnu trpezu provedete sa bližnjima, u miru i spokoju trivijalnog letnjeg dana. A sat-dva uoči zlatnog sata, tamo negde u vreme kad ovisnici o gluposti sednu pred televizore da prime dnevnu dozu ispiranje pameti, prošetajte se nekim lepim mestom, po mogućstvu pored neke vode i u društvu nekog čije prisustvo vam mnogo znači.
Prijatan ručak!