Zapis o prolaznosti.
Na ulici, pred komšijinom kućom, odmah do naše ćuprije, odnedavno se nalazi panj šljive koja je morala da završi karijeru zbog bolesti. Gledam u taj panj skoro svaki dan otkad je šljiva posečena, pa sve mislim da proučim njegovu teksturu.
Teško mi je da gledam u takva mesta, mada moram da priznam da je ta šljiva iritirala na tom mestu: grebali smo krovove automobila o grane i gazili po opalim plodovima. Voću zaista nije mesto na ulici. S druge strane, bolje da stoji bilo šta nego da gledamo u golu ulicu. Ali šljivi vek svakako nije dovoljno dug… Ima i strašnije: nedavno je posečen orah koji sam svojom rukom posadio pre trideset godina. Tako je moralo biti, jer se razboleo i osušio. 
Taj panj nisam fotografisao. I neću.
Presuda: mišn akomplišd. 
Uspeo sam da uhvatim teksturu ispucalog panja, našao sam rešenje da smirim boje i pustim kontrast da učini šta treba. I konačno, našao sam motiv koji je vredelo sačuvati, jer ovaj panj će propasti već do sledeće godine…
Hm, možda bih mogao da pratim njegovo propadanje iz meseca u mesec… Hajde baš, razmisliću o tome.