Padam

Doduše, ja padam od posla. Ovaj u pesmi pada iz drugih razloga.

Veli Zoća Peacock da se danas snalazim za muziku za popodne, jer pritisnuo ga je posao i ne može da stigne da priloži uljudan prilog. A zato smo tu da pomognemo jedni drugima: drvo se na drvo oslanja, a vinil na vini (pa tako bar dve hiljade komada, dok zamalo ne pukne greda na tavanu). Ispade zicer, jer sam u nekom tekstu jutros očešao sintagmu “goin’ down“, koja u slučaju pesme na koju sam se asocirao ima doslovno značenje, a ne jedno od pedeset idiomatskih.

I’ve got my head out the window
And my big feet on the ground, yes I have

I ne prestaje da mi se vrti po glavi. A jedini način da izbiješ pesmu iz glave jeste da je ponovo turiš u uši. U ovom slučaju, to mi nije teško palo.

Teško je reći da li je Jeff Beck moj omiljeni gitarista, jer ja ni posle tri i po decenije intenzivnog slušanja muzike nisam sposoban da navedem jedno ime i isključim sva druga. Rečju, zabole me za top-liste, poređenja, nametanja mišljenja i generalizacije; ljudi koji to rade su ili neznalice ili nesrećnici. Fakat je da postoje muzičari van kategorije i Jeff Beck je jedan od njih.

Posebno je znaimljivo kad muzičari van kategorije biraju svoje saradnike. Jeff Beck nije prestajao da iznenađuje tokom cele svoje, sad već pola veka duge, karijere. Druga inkarnacija The Jeff Beck Group je napravila značajan pomak od rhythm’n’blues manira ka nečemu što je non-stop očijukalo sa formama koje danas podvodimo pod jedini mogući zajednički imenitelj, termin koji realno ne znači ništa – fusion. Poigravali su se formama koje su išle od hard rocka do jazz rocka i izgledalo je da im je veoma udobno u tom miljeu.

Tada je zabeleženo i ovo čudo od izvedbe. Veličanstvena, ubistveno snažna prangijaška numera “Going Down” nije autorsko delo nikog iz ekipe: tu pesmu je prvi izveo Freddie King, koji je nezvanični koautor fraze koju je zvanično potpisao Don Nix u društvu Leona Russella (a šta taj nije napisao, jebote: čega god se latiš u rock literaturi sedamdesetih, naiđeš na Russellovo ime).

Nažalost, ekipa sjajnih muzičara u The Jeff Beck Group je prilično brzo izgubila kompas. Nisu izdržali ni dve godine; ostaviše dva studijska i jedan živi album i to je bilo to. Max Middleton, Cozy Powell i društvo su otišli kojekuda. Posle kratke ekskurzije u hard rock triju Beck, Bogert & Appice, Jeff je upao pravo u ruke Georgea Martina. Još uvek ne umem da ocenim pravilno, a razmišljao sam dugo o tome: bilo je to ili najbolje ili najgore što se čoveku desilo u karijeri.

Ovakvu prangiju Jeff Beck nije ponovio decenijama, do kraja devedesetih i perfektnog albuma Who Else! (1999). Ali, to je već neka druga priča.

1 komentar na temu “Padam”

  1. Uhhh…!!! Kakav žestok uvod u vikend… 🙂
    Crni pevač je Bobby Tench, gadna zverka, biće prilike da ga overimo… 🙂

    Zamenio je Roda Stawarta kao glavnog pevača kada je ovaj izbačen iz benda. 🙂 Klinačka posla…

    Prle i Mrlja imaju brkove na koncertima kao Max Middleton; biće priča i o tome kad budemo govorili o grupi Let3 i Riječkim pičkama. 🙂

    Imali smo susret sa Bogom gitare, uživo. Ja bih još jednom, neponovljivo iskustvo… 🙂

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image