Nekada te smore i stvari koje mnogo voliš. A onda se, po pravilu, iznenada i neočekivano, pojavi nešto što te razdrma i natera da se zamisliš. Muzički dragulji dolaze sa raznih strana sveta, samo ih treba prepoznati i sakupiti. Pičimo u daleku Australiju…
Prvi album grupe Anubis, čudnog naslova 230503 (2009), čuo sam i momentalno zaboravio. Odleteo je u kantu. Izgleda da sam se zajebao, moraću ponovo da ga detaljnije preslušam.
Sve u vezi sa grupom Anubis ima višeslojno značenje: od naziva grupe (u egipatskoj mitologiji Anubis je bog smrti, koji se brine o putu u zagrobni život, najčešće prikazivan sa torzom čoveka na kome je glava šakala), preko nekada čudnih muzičkih rešenja i kombinacija instrumenata, do mračne i često kriptične lirike.
Pročitavši jednu od recenzija njihovog drugog albuma A Tower of Silence (2011), u kojoj je album nahvaljen do nebesa, dao sam im drugu šansu. Ovoga puta grupa iz Sydneya nije razočarala. Album vas polako ali sigurno uvlači u svet Anubisa i svakim ponovljenim slušanjem počnete da primećujete sve više interesantnih detalja. Znači, nema zezanja: momci su razmišljali pre nego što su snimili ovaj materijal. Svirka je vrlo kreativna i koherentna tako da svi članovi dolaze do punog izražaja. Gitarista je, na momente, maestralan, brižljivo pazeći da ne pređe liniju banalnosti.
Članovi grupe govore da ih komercijalni uspeh ne zanima i da stvaraju čisto iz artističkih pobuda, ne obazirući se kuda će ih muzika žanrovski odvesti. Nadam se da će ih muzička industrija podržati, a ne ignorisati, jer imaju dovoljno talenta da dalje nastave svoju priču.
Sve dok ih bog Anubis ne povede na put…