Tesla, nauka i mi

Prekidača na zidu bi bilo i da nije bilo Tesle

Uvod

Desetog jula 2013. godine navršeno je 157 godina od rođenja Nikole Tesle. Tim povodom se država nije oglašavala. No, na portalu Blog B92 osvanuo je skroman (sadržajem, nikako lucidnim naslovom) tekst Jelice Greganović Srećan rođendan Najvećem Sinu naših naroda! Kažem skroman jer tekst očigledno nije imao za cilj da gromopucateljno priča o Teslinim dostignućima, već da nas prosto podseti na Teslin rođendan. I to je dobro, i lepo, i potrebno. No, u oči upada kategorizacija teksta: BUDUĆNOST, NAUKA, ŽIVOT. Baš kao i za sve blogove, odabir kategorija, naravno, radi autor(ka). A Jelica Greganović jeste simpatična spisateljica lakog štiva, koja sa posebnom toplinom uspeva da prenese i uopšti dogodovštine njene višečlane porodice. Ne očekuje se od nje da razume specifičnog finese komplikovanog sveta nauke, niti se nad njenim bezazlenim (pomalo dečijim) entuzijazmom kojim spominje Teslu treba seiriti. Stoga sam joj u kratkom komentaru, bez želje da na Teslin rođendan ulazim u polemiku ili duboku analizu, i uz skromnu zahvalnicu Tesli na njegovim dostignućima, skrenuo pažnju da kategorija NAUKA nije primerena Teslinom radu. Na tu se primedbu, naravno, skupilo raznog sveta da mi neljubazno objasni kako mastim knjige i koješta, dok je sama autorka ostala srca kamenoga. Tako je jedna mala primedba dovela do javne demonstracije moje teze o nepristojnosti našeg društva, slabom šavu od koga počinje cepanje sloja civilizovanosti koji svi, u dubini duše, želimo da nosimo.

Na ovom sam, pak, mestu oslobođen potrebe da pričam pigeon Serbian, sporo i razgovetno. Stoga želim da kažem koju reč o tezi da prekidača na zidu ne bi bilo da nije bilo Tesle. I, takođe, o Tesli kao naučniku, i sledstveno tome, o nauci uopšte. Idemo obrnutim redom, pre svega da postavimo par temeljnih teza o nauci.

Nauka

Šta je to nauka? U savremenom smislu – a to je smisao koji je svoje osnove dobio Galilejevom knjigom Dijalog o dva glavna sistema sveta, a svoje najblistavije trenutke doživeo kroz Ajnštajnove radove, dakle to je smisao čiju funkcionalnost potvrđuju vekovi – nauka je ljudska delatnost ograničena procedurama koje opisuje pojam naučni metod. Evo tih procedura, uz kratka pojašnjenja:

Uobličavanje pitanja. Ovo je obavezan korak. Kada želimo da se bavimo nekim problemom, bezuslovno obavezno moramo da kažemo na koje pitanje odgovaramo. Premda ovo može biti samoočigledno, to nikako nije slučaj. Tačna formulacija pitanja jasno omeđava odgovor i njegove alternative.

Pretpostavka. Kada postavimo pitanje, onda moramo da ponudimo odgovor. Bilo koji odgovor je uvek pretpostavka, i uvek će ostati pretpostavka (i zato se naučne teorije tako i zovu), premda postoji nezavisan logički metod, poznata Okamova oštrica, koja već na početku može da iseče logički nedovoljne odgovore. Takođe, pretpostavka mora da bude tako formulisana da može da bude opovrgnuta.

Provera. Pretpostavka, odgovor na pitanje, rekosmo, mora da omogući sopstvenu proveru. Tome služe i samo zato se sprovode eksperimenti.

Predviđanje. Pretpostavka može da bude polazna tačka u daljem posledičnom logičkom nizu, čiji su koraci predmet provera, odnosno eksperimenata.

Analiza. Dakako, pretpostavka se nezavisno može proveravati i teorijskom analizom, bez eksperimenta; takođe, analiza jeste esencijalni deo predviđanja.

(Primetimo da naučni metod u startu eliminiše bilo kakve pretpostavke viših sila. Dokazivanje postojanja ili nepostojanja boga, korišćenje boga u naučnom metodu na bilo koji način, bilo šta na tu temu jednostavno nije nauka. Da li su takve pretpostavke na mestu ili ne, ovde nije tema. Samo podvlačim: to nije nauka.)

Pored ovih, uglavnom poznatih procedura, postoji još jedna procedura koja nikako nije beznačajna. To je objavljivanje svih prethodno popisanih poslova u nekoj pisanoj formi. Nazvaćemo je naučni rad, podrazumevajući disertaciju, tekst u naučnom časopisu, knjigu. Pisani rad, nikako govor.

Naučni rad. Svi prethodni elementi moraju, na kraju krajeva, moraju biti objavljeni u nekom pisanom obliku. To je mesto i način da se konačno, zvanično i javno, uobliči pitanje, da se ponudi pretpostavka, da se daju predviđanja, zapiše analiza, opiše provera. Kako vreme prolazi, kako se znanje nagomilava, tako je naučni rad sve zahtevnija forma – iako su nekada, u vreme Galileja i Njutna, radovi i knjige pisani da ih svako pročita, ipak je dosta brzo razvijen značajan matematički aparat koji je neophodan pri pisanju i koji podiže rampu predznanju za čitanje. To je, konačno, i u dobru i u zlu, i nekakva pomalo elitistička brana, povisoka prepreka: mora se biti pismen, crtati slike, biti matematički potkovan. Zato postoje sudije koje proveravaju radove i njihov i formalni kvalitet i suštinsku vrednost sadržaja. Naravno, sve na svetu ima elemente zanata, pa i nauka. I dodajmo na kraju: u sadašnje digitalno vreme, naučni radovi su dostupni svima. Prvih trideset dana po prihvatanju za štampu, svako može da pročita svaki naučni rad u bilo kom časopisu. To je dodatni sloj kojim se nauka brani od mogućih grešaka, zloupotreba i eventualnih falsifikovanja.

Ispade pasus o naučnom radu najveći. To je i logično, manje jer je važno, a više jer je kod nas zaboravljeno: naučni rad je način koje suštinski omogućava ponovljivost naučne misli. A ponovljivost je esencija nauke. Sve što nauka nudi kao znanje je uvek i svuda i podložno ponavljanju i poželjno ponavljati. Nemogućnost ponovljivosti (na nekom drugom mestu) je i razlog za veoma oprezno i sporo prihvatanje rezultata eksperimenata Velikog Hadronskog Sudarača, monstruozne CERN-ove laboratorije u Ženevi, jedine te veličine na svetu.

Takođe, naučni rad je osnova za proveravanje svakog pojedinačnog koraka koji je sproveden prilikom, tokom i posle postavljanja i pitanja, i davanja pretpostavke. To je i bezuslovni zahtev Nobelovog komiteta: nema Nobelove nagrade za fiziku bez naučnog rada. A ta nagrada nije mala stvar, jer moramo priznati da tokom više od jednog veka dodeljivanja ove nagrade možda jedino fizičari nemaju nijednog Nobelovca koga bi se postideli. Mi, koji smo sve svoje nagrade temeljno obezvredili, ovo ne razumemo, a valjalo bi da prihvatimo. Ne postoji druga planeta na kojoj bismo mogli da živimo.

Veoma ukratko, izložiću elemente naučnog metoda kroz primer. Njutnova teorija gravitacije odgovara na pitanje kako se kreću planete? Pretpostavka je da na njih deluje sila gravitacije to ista ona koja deluje na sve predmete na Zemlji, i ista ona koja deluje na sva tela koja imaju masu. Ta sila je matematički opisana na određeni (poznati) način. Provera se može izvršiti na Zemlji, merenjem vremena padanja tela ili oscilovanja klatna; predviđanja se mogu izvršiti analitičkim davanjem mišljenja o tome gde će se koja planeta nalaziti u budućnosti, ili kada će se desiti sledeće pomračenje Meseca. Sve je ovo obrazloženo u knjizi Matematički principi prirodne filozofije. Pokazalo se da Njutnova teorija gravitacije daje potpuno slaganje sa pojavama na Zemlji, kao i odlična slaganja sa svim nebeskim pojavama… izuzev jedne – kretanja planete Merkur. Upravo neuspeh Njutnove teorije u slučaju Merkura je bio prvi, važan, uspešno položeni test Ajnštajnove teorije gravitacije, koje je kasnije postala i najuspešnije proveravana teorija u istoriji fizike.

Nauka predstavlja bunar znanja iz kojega izvlačimo osnove za poboljšanje sveukupnog života. To poboljšanje jeste uglavnom stabilan, evolucioni proces. Neosetno, reklo bi se, kao nekakvu uzgrednu vest, saznamo da je virus polio iskorenjen, nema ga više, dok je američki predsednik pre samo sedamdesetak godina imao tu bolest i jedva je preživeo. Sećamo li se filma Variola Vera? Naša deca neće znati šta je to. Setimo se Nobelove nagrade za fiziku 2009 godine, koju su podelili istraživači optičkih kablova i CCD senzora. Nepristojno je zaboraviti ove stvari, potcenjivati sve ove rezultate.

Primetimo da svaki uspeh nauke potvrđuje naučni metod, i obratno. Zapravo nauka jeste naučni metod i obratno: gde nema naučnog metoda, nema ni nauke. Ovo ne znači da ako neko ne primenjuje naučni metod (recimo, svesno ili nesvesno krije formulaciju pitanja; odbija da bude podvgnut proveri, ili prosto ne napiše naučni rad) nije vredan naučnog istraživanja, da neće imati uticaj na nauku. Nauka je slepa spram izvora svog rada – konačno, koliko god bizarno zvučalo, može se mirno reći da je religija puno toga (pa se čak, doduše uz škrgut zuba, može promrmljati da tu ima i elemenata korisnog) učinila za nauku. Ali, nesumnjivo se mora reći da osoba koja se ne pridržava naučnog metoda nije naučnik. Jedna takva osoba jeste Nikola Tesla.

Ovu tezu ću pokušati da objasnim primenom naučnog metoda. Pitanje glasi “Da li je Nikola Tesla bio naučnik?” Pretpostavka je: “Ne” Provera će biti sprovedena blagim formalnim i sadržajnim pregledom njegovog rada. Analiza će pokazati da nenaučnost Teslinog rada nikako ne umanjuje Teslin rad, ali da umanjuje prostor za parazitno nekrofilisanje mediokriteta.

Teslini radovi

Pisati o Nikoli Tesli je veoma teško. Pre svega, to je čovek o kome je moguće pročitati puno toga, baš onoliko koliko nije moguće pročitati o njegovom radu. Nemam ambiciju da o Teslinim radovima iznosim bilo kakve konačne zaključke. Želim samo da ukažem na veoma imdikativne činjenice, koje može da uoči i razume i ne preterano naučno oko, a koje prilično uverljivo govore o tome da Nikola Tesla nije bio naučnik. Ovime ne želim da kažem da je tako nešto tvrdio Tesla, već da polemišem sa mišljenjem ljudi koji ga sedamdeset godina posle njegove smrti naučnikom nazivaju.

Pre svega, moramo primetiti da se puno formalnih primedbi može, i konačno, mora staviti na Teslino zapisivanje svog rada. Tekst u kome Tesla opisuje motor naizmenične struje uopšte nije napisan autorski rad, već je to transkript njegovog predavanja održanog u Američkom institutu elektroinženjera. Dakle, skripta, kako bi se sada reklo studentskih žargonom. A skripta nije naučni rad. Tekstovi o visokofrekvenim strujama (recimo ovaj) su takođe transkripti predavanja. Čuveni tekst The Future of Wireless Art u kome Tesla otkriva budućnost telekomunikacija i koji ćemo i kasnije spominjati, je deo intervjua za koji se novinari kunu da je „produced in his own words“. A intervju nije naučni rad.

Možemo zamisliti puno razloga zbog kojih Tesla o svom radu nije naučno uverljivo pisao. Možemo reći da je on znao da je beskrupulozno američko tržište u sekundi spremno da nečija intelektualna dostignuća preuzme i ostvari, ostavljajući njihovog tvorca bez žute banke. Možemo reći da je Amerika u to vreme bila akademski nerazvijena zemlja, koja je postala naučna sila tek po strahovitom prilivu intelektualne radne snage iz ratom osakaćene Evrope, a posebno nacističke Nemačke. Možemo reći i da je taj stil lukavi način izbegavanja odgovornosti, jer tako na svaku primedbu možemo reći „Ah, to je promenio urednik“. Možemo reći i da je Tesla bio genije sa kosmičkim prilivom ideja, da prosto nije imao vremena da sistematizuje svoj rad i pruži ga drugima na uvid i proveru. A, naravno, možemo reći da Tesla nije umeo da piše naučne radove. Šta god da je bio razlog, bilo jedan ili više njih, ostaje činjenica da iza Tesle nisu ostali u naučnoj, jasno ponovljivoj formi zabeleženi ozbiljni tragovi njegovog rada. Kada čovek pogleda, sve što imamo su dokumenti koji govore o vizijama, transkripti predavanja i intervjui.

Zgodno je povući paralelu sa Ajnštajnom, Teslinim savremenikom, i čovekom koga svi, svesrdno se nadam neupitno, smatramo etalonom nauke. I Tesla i Ajnštajn su u svojim poznim godinama napisali autobiografske tekstove, u kojima, u skladu sa temom, opisuju događaje iz svog života koje smatraju važnim. I jedan i drugi tekst su neveliki po obimu, no dok Ajnštajnov tekst čitaocu nudi jedan život kao veliki naučni rad, dotle Teslin tekst obiluje vizijama, koje kod razumnog čitaoca stvaraju utisak sumnjive kredibilnosti pisca. Dajem samo jedan primer, mali i nevažan spram svega drugog što se u Teslinoj autobiografiji može pročitati:

Godine 1899, kada sam prešao četrdesetu godinu i svoje eksperimente izvodio u Koloradu, bio sam u stanju da savršeno jasno čujem prasak gromova na udaljenosti od 550 milja.

Zamislite to: čovek čuje zvukove udaljene od njega devet stotina kilometara. Ko tako čuje grom, sigurno može da čuje i automobil na udaljenosti od pedeset kilometara. Ili sve što neko šapuće na osamdeset metara. Primer nam nudi tri mogućnosti: ili je Tesla masno preterivao, aktivno i svesno živeći megalomansko-histerični život Amerike, hraneći tabloidnu ljubav prema neverovatnom, ili je imao sposobnost da zvukove koje čuje filtrira po želji, slično Supermenu, superheroju iz stripova. Ako je u pitanju prvi slučaj, onda imamo posla sa čovekom kome se jednostavno ne može verovati, nekredibilnoj osobi sklonoj mističarenju i samoreklami, homeopatskom inženjeru. Ako je u pitanju drugi slučaj, imamo posla sa čudom prirode, neukalupljivom u bilo kakve forme i obrasce koje poznajemo. Ako je u pitanju prvi slučaj, čovek je šarlatan. Ako je u pitanju drugi slučaj, čovek je zapravo nadčovek. I ne, nisam zaboravio treću mogućnost: Tesla je možda bio čovek izvanredne mašte, prethodnica plejade SF pisaca dvadesetog veka sa Arturom Klarkom na čelu. Znajući da je sistem satelita u Zemljinom orbiti Klark prvi u potpunosti opisao, ovu opciju ne možemo odbaciti.

Dok Ajnštajn u svojoj autobiografiji ne priča mnogo o intuitivnim osećajiima kojih je nesumnjivo bilo tokom njegovog rada i akcenat stavlja na teško, svakodnevno, intelektualno oranje, dotle Tesla praktično ne priča ni o čemu drugom do o intuiciji i vizijama. Ne možemo da apriori poreknemo mogućnost sistematskog intuitivnog delovanja. Međutim, moramo primetiti da takvo delovanje u tolikoj meri nesumnjivo nije ponovljivo i, kao i obično, pomera svetlost zainteresovanosti sa Teslinog rada na samog Teslu.

Za kraj, pročitajmo deo Teslinog intervjua, The Future of Wireless Art, objavljenog 1908. godine. Tu Tesla opisuje jednu svoju viziju čija sličnost sa sadašnjicom zaista oduzima dah. Ali, pre toga, Tesla objašnjava kako bi se sve to dalo izvesti. Drž’te se za fotelju:

Teško je laiku da razume kako se električna struja može prostirati na udaljenosti od stotina milja bez opadanja. Ali to je ipak jednostavno. Udaljenost je tek relativan pojam, umni odsjaj fizičkih ograničenja. Viđenje električnih pojava mora biti oslobođeno ovih prividnih utisaka. Koliko god da je iznenađujuće, činjenica je da sfera veličine malog klikera predstavlja veću prepreku kretanju struje nego cela Zemlja. Tada, svaki eksperiment koji se može izvesti sa tako malog sferom može na sličan način, pa i savršenije, biti sproveden sa neizmernom kuglom na kojoj živimo. Ovo nije tek teorija, već istina ustanovljena u mnogim i pažljivo vođenim eksperimentima. Kada Zemlju udarimo mehanički, kao u slučaju nekih moćnih zemaljskih naglih promena, ona vibrira kao zvono, čiji se period meri satima. Kada je udarimo električno, naboj osciluje, približno, dvanaest puta u sekundi. Usmeravajući ka njoj električne talase određene dužine, konačno uporedive sa njenim prečnikom, Zemlja odlazi u rezonanciju kao žica, formiraju se stojeći talasi, čiji se čvorne i ventralne oblasti mogu odrediti matematičkom preciznošću.

Najblaža moguća kritika koja bi se mogla dati navedenom tekstu jeste da nijedan naučnik neće iskoristiti izraz matematička preciznost, jer to ne znači ama baš ništa. Ceo ovaj citat je zapravo jedan pristojan SF, pa podsećam: u televizijskoj seriji The Big Bang Theory, dva lika potpisuju ugovor po kome, ako bilo ko od njih dvojice pronađe vremensku mašinu, obavezno mora da se pojavi u sobi pet sekundi po potpisivanju ugovora. Obojica potpisuju, i napeto gledaju po sobi pet sekundi, da bi zatim tužno uzdahnuli. Poenta je sledeća: da gornje Tesline misli imaju ikakav smisao, mi bismo već sada, stotinak godina kasnije, uživali u čarima ovoga:

Zahvaljujući ovoj činjenici, kao i loptastom obliku Zemlje, mogu se jasno obezbediti mnogi veoma precizni geodetski i ostali podaci, od najvećeg naučnog i praktičnog značaja. Kroz posmatranje ove zaprepašćujuće pojave uskoro ćemo moći da odredimo tačan poluprečnik planete, njenu konfiguraciju i zapreminu, iznose izdignuća i ulegnuća, i da merimo, sa velikom preciznošću ničim drugim do električnim uređajem, sve zemaljske udaljenosti. U najdubljoj magli noći, bez kompasa ili drugog instrumenta orijentacije, ili časovnika, biće moguće pratiti brod najkraćom putanjom, trenutno očitati geografsku širinu i dužinu, sat, udaljenost do bilo koje tačke, i tačnu brzinu i pravac kretanja. Korektnim korišćenjem ovakvih poremećaja može se stvoriti talas koji se kreće po Zemljinoj površini bilo kojom brzinom, a električni efekat koji se proizvede na bilo kojoj tački može se odabrati po želji čija geografska pozicija se može dobro odrediti prostim pravilima trigonometrije.

I stvarno, sve nabrojano imamo! I tako naša treća mogućnost, Tesla kao vizionar, dobija solidnu potvrdu. Nažalost, naučni deo navedenog teksta je u punoj meri fantazija. I to je u redu, ali to nije nauka. Svi mi, normalni, razumni ljudi koji školujemo svoju decu, držimo mobilne telefone po džepovima i vozimo se automobilima imamo moralnu obavezu da gornje Tesline misli smatramo za bombastično fantaziranje. Folirantsku slobodu potrage za istinom u gornjem pasusu, i ostalim Teslinim vizijama, ostavimo porodicama Bistrih potoka.

Tesla i prekidač

Osvrnimo se na tezu kako prekidača na zidu ne bi bilo da nije bilo Tesle. To je, da se razumemo, lepa literarno-patriotska slika. Lepo i zvuči, sedmacima se u školi takve stvari profesori govore da bi im ulili dozu samopouzdanja, to je neka vrsta vakcine patriotske nade da bi i oni, Teslini sunarodnici, jednog dana mogli da izmisle tako nešto korisno. I na tom nivou, nivou osnovne škole, zaista i nemam puno toga protiv (zapravo imam, patriotizam je sranje, ali u ovom tekstu iz sve snage pokušavam da budem praktično-racionalan). Hajd’, u redu, neka se tako govori, svaka država koja je ogradila neko parče zemljice i proglasila nekakvog predsednika ima svoja ludila. Ta rečenica, koju je verovatno svaki profesor fizike izgovorio svakoj generaciji, jeste začinska esencija preizvikanog govora koji je, kao verovatni deo PR akcije u kampanji za mesto rektora, vajna profesorka Rajna održala svojim diplomcima. Ali jednom mora da se odraste. Dakle, da li je navedena izjava tačna? Nije.

Prekidača na zidu bi itekako bilo i da nije bilo Nikole Tesle. Prekidač na zidu  je jedan od kućnih izvršnih krajeva kompleksnog sistema prenosa električne energije. Električnu energiju poznajemo u dva oblika, kao jednosmerni ili naizmenični napon. Naša civilizacija je prvo, kroz hemijske izvore (a to je već biologija, sećate li se žaba sa presečenim kičmenim moždinama?), došla u posed jednosmernog napona. Kasnije su konstruisani izvori naizmeničnog napona, koji se u praksi pokazao superiornim zbog dovoljno malih gubitaka u procesu prenosa električne energije od tačke A do tačke B, što je postalo jasno u Evropi već sredinom devetnaestog veka. (Tabloidno američko novinarstvo s histeričnog kraja devetnaestog veka govori o takozvanom Ratu Struja, što je tek vlas u žabokrečini budalaština sa kojima nauka mora da se bori – izraz„rat“ je ovde besmislen, voleo bih da vidim kako je to jednosmerna struja pobeđena obzirom na mobilni telefon u svakom džepu). Naizmenični napon je moguće stvoriti veoma daleko, recimo na Đerdapu, i onda ga preneti gde god je potrebno, recimo u Moskvu. Osnovni problem jeste bilo industrijsko korišćenje tog napona, jer tada nije postojao motor koji bi bio napajan naizmeničnim naponom. E, takav jedan motor naizmenične struje je konstruisao Nikola Tesla. Ali, nije bio jedini: praktično u isto vreme ekvivalentan motor naizmenične struje je konstruisao i Galileo Feraris, itaijanski naučnik. Ko ima prvenstvo, Feraris ili Tesla? Nije važno. Mi, i kompanija Westinghouse (pa i žene, jebeš poljubac bez brkova!), možemo da damo prvenstvo Tesli, a Italijani, i kompanija General Electric (pa i žene, Talijan je Talijan!), mogu da daju prvenstvo Ferarisu. Nije problem, poenta je prosta: sve je bilo spremno. Vreme je bilo zrelo, i motor naizmenične struje bi bilo pronađen čak i da nije bilo ni Tesle ni Ferarisa. Ova činjenica, ova dilema, ne umanjuje ničiju genijalnost, ali, dakako, prilično govori o plitkosti smisla naučnog patriotizma.

Tesla i mi

Bilo bi zaista lepo da se patriotizam u našim školama ne trenira. Ako je to nemoguće, onda bi makar bilo lepo da se patriotizam u našim školama ne trenira na časovima fizike. Ako je i to nemoguće, hajde bar da naša država ne trenira patriotizam našim novcima. Pogledajte bolesnu vežbu iz kljakavog patriotizma sa elementima olimpijske discipline Uzmi pare i beži!, dijaboličnu Internet prezentaciju: теслинавизијаинтернета.срб koju su „producirale“ dve državne ustanove, Registar Internet domena i Muzej Nikole Tesle uz duhovnog vođu ove širokospektralne smejurije, nešto što se zove Lazar Bošković (ako kliknete na Lazin link a zatim sebi odgrizete nogu, predlažem da kontaktirate valjevski KBC, imaju veoma pristojno odeljenje ortopedije).

Nažalost, vidimo, društvo u kome živimo je, nadamo se ne zauvek, potpuno izgubilo kompas kada se radi o Nikoli Tesli. On je kod nas postao bezuslovna naučna ikona, neizbežni promoter nauke i naučnog. Ali, sa druge strane, Internet prezentacija Muzeja Nikole Tesle (na naslovnoj strani te tragedije piše da je sada 2010. godina!) je tako sistematski katastrofalna, da na njoj nisam uspeo da nađem prevod na srpski Teslinih radova. Jer, dakako, to nije posao Muzeja. Onaj citat odozgo sam lično preveo. Nije problem. Ali gde su prevodi Teslinih radova, nauko naša? Gde je prostor za ponovljivost i proverljivost rada našeg velikog naučnika? Nije li to neobično?

Nije, naprotiv. Iz našeg društva su obrazovanje i nauka isparili onog trenutka kada je ocenjivanje izgubilo smisao. Ništa se ne može do crnog i goreg očekivati tamo gde se dobro znanje ocenjuje ocenom 5 (odličan). Fotografije naših maturskih vukovaca su odavno postane apsurdno prenatrpane, nacionalističke novinčine pišu o republičkom proseku od 10% vukovaca (to su frapantne količine mladih ljudi kojima sve odlično polazi za rukom, i latinski i matematika i istorija i likovno!). A kakvu šansu umerenost i razum imaju tamo gde se ministar obrazovanja i nauke očajnički sa dvadesetčetiri notka drži svog toplog radnog mesta sledećom izjavom:

Možda više nego i u jednoj drugoj oblasti u prosveti i nauci mi smo već godinama deo evropskih projekata i po onome što smo postigli u toj oblasti mi smo već članica EU, samo što nema ko to i formalno da potvrdi.

Dok ministar ne prizna da problem ocenjivanja postoji, i da pre svega moramo da se njega po svaku cenu rešimo (da, naravno, i problem ocenjivanja moramo da po svaku cenu rešimo), Nikola Tesla, naše obrazovanje i naša nauka ostaju na usluzi samo patriotizmu i ostalim niskim strastima.

Zaključak

Ako sažmemo sve napisano: šarlatan, genije ili sanjar, iza koga nisu ostali naučni radovi, jasno je da Tesla nije bio naučnik. Skrenimo pažnju ovde još jednom: dati doprinos nauci jeste potrebno, ali nije i dovoljno da bi se bilo naučnik. Mislim da je korektno reći da je Tesla bio istraživač, vizionar, pronalazač. Neki od tih pojmova jeste na mestu, jer na taj način možemo i da ostavimo mogućnost inženjerskog praktičnog delovanja bez udubljivanja u suštinu rada pronađene mašine koja nam može olakšati život, i da vratimo pronalazaštvu časno mesto koje je izgubilo u moru nasrećnika koji pronalaze perpetuum mobile ove ili one vrste. Ne moramo brinuti da mu se time nismo odužili dovoljno – konačno, najiskrenije mislim da nema tog spomenika, tog aerodroma koji nadvlađuje činjenicu da i neškolovani ljudi u mom selu jednu opštepraktičnu alatku zovu tesla.

I konačno, što možda i jeste najvažnije: Tesla-istraživač jeste dobar početak kojim možemo da održimo visoke standarde koje nauka sama od sebe traži, i da ih sami sebi postavimo, jer bez visokih stremljenja nema visokih rezultata.