Tesla, nauka i mi

Prekidača na zidu bi bilo i da nije bilo Tesle

Uvod

Netačno. I nepotrebno.Desetog jula 2013. godine navršeno je 157 godina od rođenja Nikole Tesle. Tim povodom se država nije oglašavala. No, na portalu Blog B92 osvanuo je skroman (sadržajem, nikako lucidnim naslovom) tekst Jelice Greganović Srećan rođendan Najvećem Sinu naših naroda! Kažem skroman jer tekst očigledno nije imao za cilj da gromopucateljno priča o Teslinim dostignućima, već da nas prosto podseti na Teslin rođendan. I to je dobro, i lepo, i potrebno. No, u oči upada kategorizacija teksta: BUDUĆNOST, NAUKA, ŽIVOT. Baš kao i za sve blogove, odabir kategorija, naravno, radi autor(ka). A Jelica Greganović jeste simpatična spisateljica lakog štiva, koja sa posebnom toplinom uspeva da prenese i uopšti dogodovštine njene višečlane porodice. Ne očekuje se od nje da razume specifičnog finese komplikovanog sveta nauke, niti se nad njenim bezazlenim (pomalo dečijim) entuzijazmom kojim spominje Teslu treba seiriti. Stoga sam joj u kratkom komentaru, bez želje da na Teslin rođendan ulazim u polemiku ili duboku analizu, i uz skromnu zahvalnicu Tesli na njegovim dostignućima, skrenuo pažnju da kategorija NAUKA nije primerena Teslinom radu. Na tu se primedbu, naravno, skupilo raznog sveta da mi neljubazno objasni kako mastim knjige i koješta, dok je sama autorka ostala srca kamenoga. Tako je jedna mala primedba dovela do javne demonstracije moje teze o nepristojnosti našeg društva, slabom šavu od koga počinje cepanje sloja civilizovanosti koji svi, u dubini duše, želimo da nosimo.

Na ovom sam, pak, mestu oslobođen potrebe da pričam pigeon Serbian, sporo i razgovetno. Stoga želim da kažem koju reč o tezi da prekidača na zidu ne bi bilo da nije bilo Tesle. I, takođe, o Tesli kao naučniku, i sledstveno tome, o nauci uopšte. Idemo obrnutim redom, pre svega da postavimo par temeljnih teza o nauci.

Nauka

Šta je to nauka? U savremenom smislu – a to je smisao koji je svoje osnove dobio Galilejevom knjigom Dijalog o dva glavna sistema sveta, a svoje najblistavije trenutke doživeo kroz Ajnštajnove radove, dakle to je smisao čiju funkcionalnost potvrđuju vekovi – nauka je ljudska delatnost ograničena procedurama koje opisuje pojam naučni metod. Evo tih procedura, uz kratka pojašnjenja:

Uprošćeni dijagram naučnog metoda

Uobličavanje pitanja. Ovo je obavezan korak. Kada želimo da se bavimo nekim problemom, bezuslovno obavezno moramo da kažemo na koje pitanje odgovaramo. Premda ovo može biti samoočigledno, to nikako nije slučaj. Tačna formulacija pitanja jasno omeđava odgovor i njegove alternative.

Pretpostavka. Kada postavimo pitanje, onda moramo da ponudimo odgovor. Bilo koji odgovor je uvek pretpostavka, i uvek će ostati pretpostavka (i zato se naučne teorije tako i zovu), premda postoji nezavisan logički metod, poznata Okamova oštrica, koja već na početku može da iseče logički nedovoljne odgovore. Takođe, pretpostavka mora da bude tako formulisana da može da bude opovrgnuta.

Provera. Pretpostavka, odgovor na pitanje, rekosmo, mora da omogući sopstvenu proveru. Tome služe i samo zato se sprovode eksperimenti.

Predviđanje. Pretpostavka može da bude polazna tačka u daljem posledičnom logičkom nizu, čiji su koraci predmet provera, odnosno eksperimenata.

Analiza. Dakako, pretpostavka se nezavisno može proveravati i teorijskom analizom, bez eksperimenta; takođe, analiza jeste esencijalni deo predviđanja.

(Primetimo da naučni metod u startu eliminiše bilo kakve pretpostavke viših sila. Dokazivanje postojanja ili nepostojanja boga, korišćenje boga u naučnom metodu na bilo koji način, bilo šta na tu temu jednostavno nije nauka. Da li su takve pretpostavke na mestu ili ne, ovde nije tema. Samo podvlačim: to nije nauka.)

Pored ovih, uglavnom poznatih procedura, postoji još jedna procedura koja nikako nije beznačajna. To je objavljivanje svih prethodno popisanih poslova u nekoj pisanoj formi. Nazvaćemo je naučni rad, podrazumevajući disertaciju, tekst u naučnom časopisu, knjigu. Pisani rad, nikako govor.

Naslovana strana, iz juna 2013, časopisa u kome je 1905. Ajnštajn objavio osnove Specijalne teroije relativnostiNaučni rad. Svi prethodni elementi moraju, na kraju krajeva, moraju biti objavljeni u nekom pisanom obliku. To je mesto i način da se konačno, zvanično i javno, uobliči pitanje, da se ponudi pretpostavka, da se daju predviđanja, zapiše analiza, opiše provera. Kako vreme prolazi, kako se znanje nagomilava, tako je naučni rad sve zahtevnija forma – iako su nekada, u vreme Galileja i Njutna, radovi i knjige pisani da ih svako pročita, ipak je dosta brzo razvijen značajan matematički aparat koji je neophodan pri pisanju i koji podiže rampu predznanju za čitanje. To je, konačno, i u dobru i u zlu, i nekakva pomalo elitistička brana, povisoka prepreka: mora se biti pismen, crtati slike, biti matematički potkovan. Zato postoje sudije koje proveravaju radove i njihov i formalni kvalitet i suštinsku vrednost sadržaja. Naravno, sve na svetu ima elemente zanata, pa i nauka. I dodajmo na kraju: u sadašnje digitalno vreme, naučni radovi su dostupni svima. Prvih trideset dana po prihvatanju za štampu, svako može da pročita svaki naučni rad u bilo kom časopisu. To je dodatni sloj kojim se nauka brani od mogućih grešaka, zloupotreba i eventualnih falsifikovanja.

Ispade pasus o naučnom radu najveći. To je i logično, manje jer je važno, a više jer je kod nas zaboravljeno: naučni rad je način koje suštinski omogućava ponovljivost naučne misli. A ponovljivost je esencija nauke. Sve što nauka nudi kao znanje je uvek i svuda i podložno ponavljanju i poželjno ponavljati. Nemogućnost ponovljivosti (na nekom drugom mestu) je i razlog za veoma oprezno i sporo prihvatanje rezultata eksperimenata Velikog Hadronskog Sudarača, monstruozne CERN-ove laboratorije u Ženevi, jedine te veličine na svetu.

Najveća laboratorija na svetu: LHC

Takođe, naučni rad je osnova za proveravanje svakog pojedinačnog koraka koji je sproveden prilikom, tokom i posle postavljanja i pitanja, i davanja pretpostavke. To je i bezuslovni zahtev Nobelovog komiteta: nema Nobelove nagrade za fiziku bez naučnog rada. A ta nagrada nije mala stvar, jer moramo priznati da tokom više od jednog veka dodeljivanja ove nagrade možda jedino fizičari nemaju nijednog Nobelovca koga bi se postideli. Mi, koji smo sve svoje nagrade temeljno obezvredili, ovo ne razumemo, a valjalo bi da prihvatimo. Ne postoji druga planeta na kojoj bismo mogli da živimo.

Njutn kao naš autorVeoma ukratko, izložiću elemente naučnog metoda kroz primer. Njutnova teorija gravitacije odgovara na pitanje kako se kreću planete? Pretpostavka je da na njih deluje sila gravitacije to ista ona koja deluje na sve predmete na Zemlji, i ista ona koja deluje na sva tela koja imaju masu. Ta sila je matematički opisana na određeni (poznati) način. Provera se može izvršiti na Zemlji, merenjem vremena padanja tela ili oscilovanja klatna; predviđanja se mogu izvršiti analitičkim davanjem mišljenja o tome gde će se koja planeta nalaziti u budućnosti, ili kada će se desiti sledeće pomračenje Meseca. Sve je ovo obrazloženo u knjizi Matematički principi prirodne filozofije. Pokazalo se da Njutnova teorija gravitacije daje potpuno slaganje sa pojavama na Zemlji, kao i odlična slaganja sa svim nebeskim pojavama… izuzev jedne – kretanja planete Merkur. Upravo neuspeh Njutnove teorije u slučaju Merkura je bio prvi, važan, uspešno položeni test Ajnštajnove teorije gravitacije, koje je kasnije postala i najuspešnije proveravana teorija u istoriji fizike.

Nauka predstavlja bunar znanja iz kojega izvlačimo osnove za poboljšanje sveukupnog života. To poboljšanje jeste uglavnom stabilan, evolucioni proces. Neosetno, reklo bi se, kao nekakvu uzgrednu vest, saznamo da je virus polio iskorenjen, nema ga više, dok je američki predsednik pre samo sedamdesetak godina imao tu bolest i jedva je preživeo. Sećamo li se filma Variola Vera? Naša deca neće znati šta je to. Setimo se Nobelove nagrade za fiziku 2009 godine, koju su podelili istraživači optičkih kablova i CCD senzora. Nepristojno je zaboraviti ove stvari, potcenjivati sve ove rezultate.

CCD u akciji

Primetimo da svaki uspeh nauke potvrđuje naučni metod, i obratno. Zapravo nauka jeste naučni metod i obratno: gde nema naučnog metoda, nema ni nauke. Ovo ne znači da ako neko ne primenjuje naučni metod (recimo, svesno ili nesvesno krije formulaciju pitanja; odbija da bude podvgnut proveri, ili prosto ne napiše naučni rad) nije vredan naučnog istraživanja, da neće imati uticaj na nauku. Nauka je slepa spram izvora svog rada – konačno, koliko god bizarno zvučalo, može se mirno reći da je religija puno toga (pa se čak, doduše uz škrgut zuba, može promrmljati da tu ima i elemenata korisnog) učinila za nauku. Ali, nesumnjivo se mora reći da osoba koja se ne pridržava naučnog metoda nije naučnik. Jedna takva osoba jeste Nikola Tesla.

Ovu tezu ću pokušati da objasnim primenom naučnog metoda. Pitanje glasi “Da li je Nikola Tesla bio naučnik?” Pretpostavka je: “Ne” Provera će biti sprovedena blagim formalnim i sadržajnim pregledom njegovog rada. Analiza će pokazati da nenaučnost Teslinog rada nikako ne umanjuje Teslin rad, ali da umanjuje prostor za parazitno nekrofilisanje mediokriteta.

Teslini radovi

Tesla kao fotomodel. Ova, i ostale fotomontaže ovog tipa, od kojih su neke date u tekstu, pomažu popularizaciji nauke, ali ne i samoj nauciPisati o Nikoli Tesli je veoma teško. Pre svega, to je čovek o kome je moguće pročitati puno toga, baš onoliko koliko nije moguće pročitati o njegovom radu. Nemam ambiciju da o Teslinim radovima iznosim bilo kakve konačne zaključke. Želim samo da ukažem na veoma imdikativne činjenice, koje može da uoči i razume i ne preterano naučno oko, a koje prilično uverljivo govore o tome da Nikola Tesla nije bio naučnik. Ovime ne želim da kažem da je tako nešto tvrdio Tesla, već da polemišem sa mišljenjem ljudi koji ga sedamdeset godina posle njegove smrti naučnikom nazivaju.

Pre svega, moramo primetiti da se puno formalnih primedbi može, i konačno, mora staviti na Teslino zapisivanje svog rada. Tekst u kome Tesla opisuje motor naizmenične struje uopšte nije napisan autorski rad, već je to transkript njegovog predavanja održanog u Američkom institutu elektroinženjera. Dakle, skripta, kako bi se sada reklo studentskih žargonom. A skripta nije naučni rad. Tekstovi o visokofrekvenim strujama (recimo ovaj) su takođe transkripti predavanja. Čuveni tekst The Future of Wireless Art u kome Tesla otkriva budućnost telekomunikacija i koji ćemo i kasnije spominjati, je deo intervjua za koji se novinari kunu da je „produced in his own words“. A intervju nije naučni rad.

Možemo zamisliti puno razloga zbog kojih Tesla o svom radu nije naučno uverljivo pisao. Možemo reći da je on znao da je beskrupulozno američko tržište u sekundi spremno da nečija intelektualna dostignuća preuzme i ostvari, ostavljajući njihovog tvorca bez žute banke. Možemo reći da je Amerika u to vreme bila akademski nerazvijena zemlja, koja je postala naučna sila tek po strahovitom prilivu intelektualne radne snage iz ratom osakaćene Evrope, a posebno nacističke Nemačke. Možemo reći i da je taj stil lukavi način izbegavanja odgovornosti, jer tako na svaku primedbu možemo reći „Ah, to je promenio urednik“. Možemo reći i da je Tesla bio genije sa kosmičkim prilivom ideja, da prosto nije imao vremena da sistematizuje svoj rad i pruži ga drugima na uvid i proveru. A, naravno, možemo reći da Tesla nije umeo da piše naučne radove. Šta god da je bio razlog, bilo jedan ili više njih, ostaje činjenica da iza Tesle nisu ostali u naučnoj, jasno ponovljivoj formi zabeleženi ozbiljni tragovi njegovog rada. Kada čovek pogleda, sve što imamo su dokumenti koji govore o vizijama, transkripti predavanja i intervjui.

Jedna od boljih fotomontaža

Zgodno je povući paralelu sa Ajnštajnom, Teslinim savremenikom, i čovekom koga svi, svesrdno se nadam neupitno, smatramo etalonom nauke. I Tesla i Ajnštajn su u svojim poznim godinama napisali autobiografske tekstove, u kojima, u skladu sa temom, opisuju događaje iz svog života koje smatraju važnim. I jedan i drugi tekst su neveliki po obimu, no dok Ajnštajnov tekst čitaocu nudi jedan život kao veliki naučni rad, dotle Teslin tekst obiluje vizijama, koje kod razumnog čitaoca stvaraju utisak sumnjive kredibilnosti pisca. Dajem samo jedan primer, mali i nevažan spram svega drugog što se u Teslinoj autobiografiji može pročitati:

Godine 1899, kada sam prešao četrdesetu godinu i svoje eksperimente izvodio u Koloradu, bio sam u stanju da savršeno jasno čujem prasak gromova na udaljenosti od 550 milja.

Zamislite to: čovek čuje zvukove udaljene od njega devet stotina kilometara. Ko tako čuje grom, sigurno može da čuje i automobil na udaljenosti od pedeset kilometara. Ili sve što neko šapuće na osamdeset metara. Primer nam nudi tri mogućnosti: ili je Tesla masno preterivao, aktivno i svesno živeći megalomansko-histerični život Amerike, hraneći tabloidnu ljubav prema neverovatnom, ili je imao sposobnost da zvukove koje čuje filtrira po želji, slično Supermenu, superheroju iz stripova. Ako je u pitanju prvi slučaj, onda imamo posla sa čovekom kome se jednostavno ne može verovati, nekredibilnoj osobi sklonoj mističarenju i samoreklami, homeopatskom Klasična ilustracija sa početka dvadesetog vekainženjeru. Ako je u pitanju drugi slučaj, imamo posla sa čudom prirode, neukalupljivom u bilo kakve forme i obrasce koje poznajemo. Ako je u pitanju prvi slučaj, čovek je šarlatan. Ako je u pitanju drugi slučaj, čovek je zapravo nadčovek. I ne, nisam zaboravio treću mogućnost: Tesla je možda bio čovek izvanredne mašte, prethodnica plejade SF pisaca dvadesetog veka sa Arturom Klarkom na čelu. Znajući da je sistem satelita u Zemljinom orbiti Klark prvi u potpunosti opisao, ovu opciju ne možemo odbaciti.

Dok Ajnštajn u svojoj autobiografiji ne priča mnogo o intuitivnim osećajiima kojih je nesumnjivo bilo tokom njegovog rada i akcenat stavlja na teško, svakodnevno, intelektualno oranje, dotle Tesla praktično ne priča ni o čemu drugom do o intuiciji i vizijama. Ne možemo da apriori poreknemo mogućnost sistematskog intuitivnog delovanja. Međutim, moramo primetiti da takvo delovanje u tolikoj meri nesumnjivo nije ponovljivo i, kao i obično, pomera svetlost zainteresovanosti sa Teslinog rada na samog Teslu.

Za kraj, pročitajmo deo Teslinog intervjua, The Future of Wireless Art, objavljenog 1908. godine. Tu Tesla opisuje jednu svoju viziju čija sličnost sa sadašnjicom zaista oduzima dah. Ali, pre toga, Tesla objašnjava kako bi se sve to dalo izvesti. Drž’te se za fotelju:

Teško je laiku da razume kako se električna struja može prostirati na udaljenosti od stotina milja bez opadanja. Ali to je ipak jednostavno. Udaljenost je tek relativan pojam, umni odsjaj fizičkih ograničenja. Viđenje električnih pojava mora biti oslobođeno ovih prividnih utisaka. Koliko god da je iznenađujuće, činjenica je da sfera veličine malog klikera predstavlja veću prepreku kretanju struje nego cela Zemlja. Tada, svaki eksperiment koji se može izvesti sa tako malog sferom može na sličan način, pa i savršenije, biti sproveden sa neizmernom kuglom na kojoj živimo. Ovo nije tek teorija, već istina ustanovljena u mnogim i pažljivo vođenim eksperimentima. Kada Zemlju udarimo mehanički, kao u slučaju nekih moćnih zemaljskih naglih promena, ona vibrira kao zvono, čiji se period meri satima. Kada je udarimo električno, naboj osciluje, približno, dvanaest puta u sekundi. Usmeravajući ka njoj električne talase određene dužine, konačno uporedive sa njenim prečnikom, Zemlja odlazi u rezonanciju kao žica, formiraju se stojeći talasi, čiji se čvorne i ventralne oblasti mogu odrediti matematičkom preciznošću.

Efektno, nema štaNajblaža moguća kritika koja bi se mogla dati navedenom tekstu jeste da nijedan naučnik neće iskoristiti izraz matematička preciznost, jer to ne znači ama baš ništa. Ceo ovaj citat je zapravo jedan pristojan SF, pa podsećam: u televizijskoj seriji The Big Bang Theory, dva lika potpisuju ugovor po kome, ako bilo ko od njih dvojice pronađe vremensku mašinu, obavezno mora da se pojavi u sobi pet sekundi po potpisivanju ugovora. Obojica potpisuju, i napeto gledaju po sobi pet sekundi, da bi zatim tužno uzdahnuli. Poenta je sledeća: da gornje Tesline misli imaju ikakav smisao, mi bismo već sada, stotinak godina kasnije, uživali u čarima ovoga:

Zahvaljujući ovoj činjenici, kao i loptastom obliku Zemlje, mogu se jasno obezbediti mnogi veoma precizni geodetski i ostali podaci, od najvećeg naučnog i praktičnog značaja. Kroz posmatranje ove zaprepašćujuće pojave uskoro ćemo moći da odredimo tačan poluprečnik planete, njenu konfiguraciju i zapreminu, iznose izdignuća i ulegnuća, i da merimo, sa velikom preciznošću ničim drugim do električnim uređajem, sve zemaljske udaljenosti. U najdubljoj magli noći, bez kompasa ili drugog instrumenta orijentacije, ili časovnika, biće moguće pratiti brod najkraćom putanjom, trenutno očitati geografsku širinu i dužinu, sat, udaljenost do bilo koje tačke, i tačnu brzinu i pravac kretanja. Korektnim korišćenjem ovakvih poremećaja može se stvoriti talas koji se kreće po Zemljinoj površini bilo kojom brzinom, a električni efekat koji se proizvede na bilo kojoj tački može se odabrati po želji čija geografska pozicija se može dobro odrediti prostim pravilima trigonometrije.

I stvarno, sve nabrojano imamo! I tako naša treća mogućnost, Tesla kao vizionar, dobija solidnu potvrdu. Nažalost, naučni deo navedenog teksta je u punoj meri fantazija. I to je u redu, ali to nije nauka. Svi mi, normalni, razumni ljudi koji školujemo svoju decu, držimo mobilne telefone po džepovima i vozimo se automobilima imamo moralnu obavezu da gornje Tesline misli smatramo za bombastično fantaziranje. Folirantsku slobodu potrage za istinom u gornjem pasusu, i ostalim Teslinim vizijama, ostavimo porodicama Bistrih potoka.

Tesla i prekidač

Osvrnimo se na tezu kako prekidača na zidu ne bi bilo da nije bilo Tesle. To je, da se razumemo, lepa literarno-patriotska slika. Lepo i zvuči, sedmacima se u školi takve stvari profesori govore da bi im ulili dozu samopouzdanja, to je neka vrsta vakcine patriotske nade da bi i oni, Teslini sunarodnici, jednog dana mogli da izmisle tako nešto korisno. I na tom nivou, nivou osnovne škole, zaista i nemam puno toga protiv (zapravo imam, patriotizam je sranje, ali u ovom tekstu iz sve snage pokušavam da budem praktično-racionalan). Hajd’, u redu, neka se tako govori, svaka država koja je ogradila neko parče zemljice i proglasila nekakvog predsednika ima svoja ludila. Ta rečenica, koju je verovatno svaki profesor fizike izgovorio svakoj generaciji, jeste začinska esencija preizvikanog govora koji je, kao verovatni deo PR akcije u kampanji za mesto rektora, vajna profesorka Rajna održala svojim diplomcima. Ali jednom mora da se odraste. Dakle, da li je navedena izjava tačna? Nije.

Indukcioni motorPrekidača na zidu bi itekako bilo i da nije bilo Nikole Tesle. Prekidač na zidu  je jedan od kućnih izvršnih krajeva kompleksnog sistema prenosa električne energije. Električnu energiju poznajemo u dva oblika, kao jednosmerni ili naizmenični napon. Naša civilizacija je prvo, kroz hemijske izvore (a to je već biologija, sećate li se žaba sa presečenim kičmenim moždinama?), došla u posed jednosmernog napona. Kasnije su konstruisani izvori naizmeničnog napona, koji se u praksi pokazao superiornim zbog dovoljno malih gubitaka u procesu prenosa električne energije od tačke A do tačke B, što je postalo jasno u Evropi već sredinom devetnaestog veka. (Tabloidno američko novinarstvo s histeričnog kraja devetnaestog veka govori o takozvanom Ratu Struja, što je tek vlas u žabokrečini budalaština sa kojima nauka mora da se bori – izraz„rat“ je ovde besmislen, voleo bih da vidim kako je to jednosmerna struja pobeđena obzirom na mobilni telefon u svakom džepu). Naizmenični napon je moguće stvoriti veoma daleko, recimo na Đerdapu, i onda ga preneti gde god je potrebno, recimo u Moskvu. Osnovni problem jeste bilo industrijsko korišćenje tog napona, jer tada nije postojao motor koji bi bio napajan naizmeničnim naponom. E, takav jedan motor naizmenične struje je konstruisao Nikola Tesla. Ali, nije bio jedini: praktično u isto vreme ekvivalentan motor naizmenične struje je konstruisao i Galileo Feraris, itaijanski naučnik. Ko ima prvenstvo, Feraris ili Tesla? Nije važno. Mi, i kompanija Westinghouse (pa i žene, jebeš poljubac bez brkova!), možemo da damo prvenstvo Tesli, a Italijani, i kompanija General Electric (pa i žene, Talijan je Talijan!), mogu da daju prvenstvo Ferarisu. Nije problem, poenta je prosta: sve je bilo spremno. Vreme je bilo zrelo, i motor naizmenične struje bi bilo pronađen čak i da nije bilo ni Tesle ni Ferarisa. Ova činjenica, ova dilema, ne umanjuje ničiju genijalnost, ali, dakako, prilično govori o plitkosti smisla naučnog patriotizma.

Tesla i mi

Bilo bi zaista lepo da se patriotizam u našim školama ne trenira. Ako je to nemoguće, onda bi makar bilo lepo da se patriotizam u našim školama ne trenira na časovima fizike. Ako je i to nemoguće, hajde bar da naša država ne trenira patriotizam našim novcima. Pogledajte bolesnu vežbu iz kljakavog patriotizma sa elementima olimpijske discipline Uzmi pare i beži!, dijaboličnu Internet prezentaciju: теслинавизијаинтернета.срб koju su „producirale“ dve državne ustanove, Registar Internet domena i Muzej Nikole Tesle uz duhovnog vođu ove širokospektralne smejurije, nešto što se zove Lazar Bošković (ako kliknete na Lazin link a zatim sebi odgrizete nogu, predlažem da kontaktirate valjevski KBC, imaju veoma pristojno odeljenje ortopedije).

Nažalost, vidimo, društvo u kome živimo je, nadamo se ne zauvek, potpuno izgubilo kompas kada se radi o Nikoli Tesli. On je kod nas postao bezuslovna naučna ikona, neizbežni promoter nauke i naučnog. Ali, sa druge strane, Internet prezentacija Muzeja Nikole Tesle (na naslovnoj strani te tragedije piše da je sada 2010. godina!) je tako sistematski katastrofalna, da na njoj nisam uspeo da nađem prevod na srpski Teslinih radova. Jer, dakako, to nije posao Muzeja. Onaj citat odozgo sam lično preveo. Nije problem. Ali gde su prevodi Teslinih radova, nauko naša? Gde je prostor za ponovljivost i proverljivost rada našeg velikog naučnika? Nije li to neobično?

Nije, naprotiv. Iz našeg društva su obrazovanje i nauka isparili onog trenutka kada je ocenjivanje izgubilo smisao. Ništa se ne može do crnog i goreg očekivati tamo gde se dobro znanje ocenjuje ocenom 5 (odličan). Fotografije naših maturskih vukovaca su odavno postane apsurdno prenatrpane, nacionalističke novinčine pišu o republičkom proseku od 10% vukovaca (to su frapantne količine mladih ljudi kojima sve odlično polazi za rukom, i latinski i matematika i istorija i likovno!). A kakvu šansu umerenost i razum imaju tamo gde se ministar obrazovanja i nauke očajnički sa dvadesetčetiri notka drži svog toplog radnog mesta sledećom izjavom:

Možda više nego i u jednoj drugoj oblasti u prosveti i nauci mi smo već godinama deo evropskih projekata i po onome što smo postigli u toj oblasti mi smo već članica EU, samo što nema ko to i formalno da potvrdi.

Dok ministar ne prizna da problem ocenjivanja postoji, i da pre svega moramo da se njega po svaku cenu rešimo (da, naravno, i problem ocenjivanja moramo da po svaku cenu rešimo), Nikola Tesla, naše obrazovanje i naša nauka ostaju na usluzi samo patriotizmu i ostalim niskim strastima.

Zaključak

Ako sažmemo sve napisano: šarlatan, genije ili sanjar, iza koga nisu ostali naučni radovi, jasno je da Tesla nije bio naučnik. Skrenimo pažnju ovde još jednom: dati doprinos nauci jeste potrebno, ali nije i dovoljno da bi se bilo naučnik. Mislim da je korektno reći da je Tesla bio istraživač, vizionar, pronalazač. Neki od tih pojmova jeste na mestu, jer na taj način možemo i da ostavimo mogućnost inženjerskog praktičnog delovanja bez udubljivanja u suštinu rada pronađene mašine koja nam može olakšati život, i da vratimo pronalazaštvu časno mesto koje je izgubilo u moru nasrećnika koji pronalaze perpetuum mobile ove ili one vrste. Ne moramo brinuti da mu se time nismo odužili dovoljno – konačno, najiskrenije mislim da nema tog spomenika, tog aerodroma koji nadvlađuje činjenicu da i neškolovani ljudi u mom selu jednu opštepraktičnu alatku zovu tesla.

I konačno, što možda i jeste najvažnije: Tesla-istraživač jeste dobar početak kojim možemo da održimo visoke standarde koje nauka sama od sebe traži, i da ih sami sebi postavimo, jer bez visokih stremljenja nema visokih rezultata.

22 komentara na temu “Tesla, nauka i mi”

  1. Postoji još jedna, nevezana za nauku ili pronalazaštvo, priča o Teslinom bratu koju sam nedavno čuo i evo, uspeh da je iskopam na ovom sajtu:

    http://mathsteacher.tripod.com/nikola_tesla.htm

    Citat o kojem govorim je ovaj:

    Tesla had an older brother, Dane, whom he considered his superior in every way. When Nikola was five and Dane was twelve, Nikola was jealous of Dane’s white stallion, which their father said Nikola was too young to ride. One day Nikola used a blow gun to shoot a pea at the horse, causing it to throw Dane from its back. Dane later died from his injuries. Feelings of guilt over this tragedy haunted Tesla throughout his life. No matter how great his achievements, he always believed that Dane could have outdone him.

    1. Zaista je teško pisati o Teslinom radu, i veoma se lako čoveku otme da priča o Tesli. Možda je dobro reći: Ko poduhvati američki san, pogubi sve drugo.

      1. Осим ако има добар будилник, па се пробуди на време.

  2. Apsolutno se slažem da Tesla nije bio naučnik.

    Kada je već pomenut Ajnštajn kao “etalon nauke”: ne slažem se. Na samo da ga neupitno ne smatram etalonom nauke, već ga smatram naučnom prevarom veka.

    1. Zaista ima elemenata za razmatranje korekcije takvog mišljenja.

      Ovaj je minoran: krajem 1999, sumirajući bilanse nauke na kraju milenijuma, časopis Physics World je objavio rezultate ankete na koju su se odazvalo 130 uglednih stvaralaca. Od njih se tražilo da navedu pet imena koja su dala najvažnije doprinose fizici. Najviše glasova osvojio je Ajnštajn, ukupno 119. Ostavio je za sobom Isaka Njutna kojemu je pripalo 96 glasova, a onda su na listi redom Maksvel (67), Bor (47) i Dirak (30) – sve same ikone fizičke nauke.

      Ali za ozbiljno, usrdno bih preporučio čitanje. Za sada na “našem” jeziku postoji jedna knjiga, Podvig mladog Ajnštajna (prevod Ajnštajnovih naučnih radova), izdavač je Mikro knjiga. No, to su naučni radovi, koji zahtevaju temeljno poznavanje matematike i fizike. Krajem godine će izaći još jedna, Izabrani Ajnštajnovi radovi, u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada. U toj knjizi će biti i popularnih Ajnštajnovih tekstova, kao i Autobiografija.

        1. Pročitao recenziju. Poenta Ajnštajnove veličine nije jedna teorija, pa makar to bila i Opšta teorija relativnosti (o kojoj se u recenziji i ne govori), već ukupnost rada koji je potpuno homogen, bez ijedne devijacije. Ne može se pročitati nijedan Ajnštajnov rad za koji možemo reći da je skrenuo sa (svog) puta. Ajnštajn je frapantno dosledan teorijski fizičar. A njegova doslednost je nama donela najproveravaniju (i time najuspešniju) teoriju u istoriji fizike. To pre svega.

          I, znaš, tekst recenzije nije lako odvojiti od diskusije za/protiv Jevreja. Teško je odupreti se utisku da autor nateže teze upravo da bi se bavio jevrejskom zaverom. Vreme Specijane teorije jeste bilo zrelo vreme, i Poenkare jeste bio na tragu, ali, sledeće jeste suština:

          Niko osim Ajnštajna nije ni primetio obrise Opšte teorije koja je iz Specijalne sledila. I to je doslednost misli o kojoj pričam. Opšte teorije ne bi bilo da je Ajnštajn prepisao Specijalnu.

          1. Možda ne treba ovde nastavljati ovu raspravu, jer je tema članka Tesla a ne Ajnštajn, a i očigledno je da imamo ukorenjeno suprotno mišljenje o Ajnštajnu, te se oko njega sigurno nećemo složiti. Međutim, nadam se da rasprava o tome ipak ne smeta, sve dok je u granicama civilizovane komunikacije.

            EDIT: tek kada sam završio sa porukom shvatih o kolikom se “romanu” radi i za to se unapred izvinjavam. Ko nema strpljenja da ga čita, neka preskoči.

            O knjizi: potrebno je pročitati knjigu da bi se doneo sud o stvarima i događajima koji su u njoj opisani. Ova (uslovno rečeno) recenzija je navedena samo kao naznaka o čemu knjiga govori, da autor nije neki šarlatan koji nema pametnijeg posla do da blati Ajnštajna. U pitanju je dokazani akademac, koji je diplomirao na Prinstonu a doktorirao na Berkliju, sa profesorskom karijerom iza sebe. U knjizi koristi akademske termine iz fizike iz oblasti od interesa i ne retko se upušta u detalje, tako da je za čitanje (ili bar za razumevanje) potrebno više nego solidno znanje fizike iz oblasti od interesa. Dakle, autor nije kao neki naši “doktori” ko-zna-kakvih-nauka, koji u raznoraznim patriotski obojenim emisijama o Tesli govore o istom kao o božanstvu, čoveku koji je razumeo suštinu sveta i bivstvovanja i svakojake još gluposti. Naprotiv, jako dobro zna o čemu priča (piše) i to potkrepljuje na svakom koraku.

            Poenta knjiga nije da se umanji Ajnštajnova veličina, već da se (pokuša da) sruši mit o njemu kao o najvećem naučniku 20. veka ili čak uopšte, koji je po autoru (a i po meni) nezaslužen. Da se demistifikuje priča da u vreme kada su se fizičari mučili kako da objasne pojedine pojave i kada je fizika zapala u ćorsokak odjednom pojavio genije (oličen u Ajnštajnu) sa proviđenjem i praktično sam transformisao ne samo fiziku, već i način na koji spoznajemo svemir. I došao do “jednostavnog” E=mc^2. A to (genije koji je odjednom doživeo “proviđenje”) je upravo ono po čemu je Ajnštajn poznat i što ga je praktično transformisalo u pop ikonu i obezbedilo “titulu” najvećeg naučnika 20. veka, pa i uopšte. A radi se u stvari o tome da je, po rečima samog Lorenca, “Ajnštajn je samo postulirao ono što smo mi dokazali par godina ranije”.

            Autor na kraju samo pita “Zašto” je Ajnštajn to što jeste, čak i ne dajući odgovor. Knjiga, sem kratkog pomena, ne dotiče Opštu teoriju relativnosti, kao ni mnoge druge oblasti u kojima je Ajnštajn imao vrlo zapažene i cenjene radove, jer oni nisu ono što je napravilo od njega to što on danas predstavlja u opštoj kulturi. Pored Opšte teorije relativnosti, koja mu se, naravno, nikako ne može osporiti, imao je on stravičnih radova iz oblasti kapilarnih pojava, difuznog kretanja, kvantne statistike, prirode svetlosti (većina ljudi ne zna da je on dobio Nobelovu nagradu za objašnjavanje foto efekta, a ne zbog E=mc^2), da navedem samo neke. Ali većina ljudi za njih ne zna. A što se tiče akademskog okruženja, moglo bi se diskutovati da li i koliko su ti radovi bolji i značajniji od radova savremenika, koji su, van usko stručnih krugova, totalno anonimni.

            Slažem se da je Ajnštajn svakako bio dosledan, ali to ga je, pored uspeha, dovelo i do negiranja kvantne mehanike (koju baš i nije najbolje razumeo) i ćorsokaka u koji je dospeo sa Teorijom jedinstvenog polja.

            O “recenziji”: u trenutku stavljanja linka pomislio sam da je greška, baš zbog te diskusije o Jevrejima. Poenta je bila da se sažeto predstavi čime se knjiga bavi (čitaj gore). Čak i da nije lako odvojiti tekst “recenzije” od pomenute diskusije, primeti da jevrejsko pitanje i izvore potencira autor “recenzije”, ne autor knjige. Citati jevrejskih sajtova i pominjanje ostalih jevrejskih naučnika i različitih oblasti nauke su takođe delo autora “recenzije”. U samoj knjizi se Ajnštajnovo jevrejsko poreklo pominje usputno, kao što bi se i o knjizi koja se bavi demistifikacijom Tesle usputno pomenulo da je Srbin, ili srpskog porekla. Autor knjige uopšte nije ulazio u te stvari. Nisu mu ni bile potrebne, jer je na drugim stranama (istorija nauke) nalazio sasvim dovoljno činjenica da potkrepi svoje tvrdnje. Tako da opaska o “autorovom natezanju teze” nikako ne stoji.

            Rezime: Na kraju da probam da pojasnim razkog moje prve poruke; nemam ja problem sa Ajnštajnom kao naučnikom, imam sa onim kako ga se doživljava od strane najšire javnosti i u tom smislu vidim sličnost sa Teslom. Smatram (moje skromno mišljenje, naravno) da kao što srpsko javno mnjenje i prosečan Srbin kuju Teslu u “čoveka koji je otkrio 20. vek” tako svetsko javno mnjenje i prosečan stanovnik ove planete Ajnštajna kuje u “najvećeg naučnika 20. veka, a verovatno i uopšte”.

            1. Da, zaista bi bilo dobro da ovde ukočimo, upadamo u teme se tiču i popularizacije nauke, WWII, smisla ikonizacije. Slobodan sam da ti zakažem nastavak priče za vreme odmah posle Sajma knjiga u Beogradu (dakle, početak novembra), jer će tada izaći spomenuta Ajnštajnova “kompilacija”, što ću obeležiti odgovarajućim tekstom – u krajnjoj liniji sada diskutovati i nije fer, ja sam tu knjigu prevodio… 🙂

  3. “Ne moramo brinuti da mu se time nismo odužili dovoljno – konačno, najiskrenije mislim da nema tog spomenika, tog aerodroma koji nadvlađuje činjenicu da i neškolovani ljudi u mom selu jednu opštepraktičnu alatku zovu tesla.”

    Zapravo, tesarska-pinterska alatka tesla, poznata i pod imenom “keser”, je u pradavna vremena svoje ime dala porodici Tesla (navodno zbog izraženih sekutića rodonačelnika), a ne Nikola Tesla toj alatki. Mislim, koje objašnjenje, kakva logika bi bila iza ove druge varijante?

    1. Vidiš, nikada nisam razmišljao u kontra smeru. Moja logika je bila da je narod rezonovao kao u slučaju “kalodonta” ili “žileta”: tako korisna alatka ne može nositi manje ime nego Teslino… 🙂

      1. Sad još samo da utvrdimo poreklo glagolske imenice “teslačenje” 😆

  4. Da, Tesla nije bio naucnik u danasnjem shvatanju tog pojma nije, ali onda isto tako nisu bili ni James Wat, Edison, Faradey ili recimo Diesel. A sve njih naucna zajednica prihvata i svrstava u velikane.
    Opet, ako Tesla nije bio naucnik zasto su zeleli da mu dodele Nobelovu nagradu za koju po definiciji konkurisu svojim doprinosom nauci.
    Ukalupljivanje u sablone edukacionih sistema ne govori o tome da li je neko naucnik ili nije, niti je prihvatanje odredjenih definicija sa filozofskog aspekta (sta je nauka?) jednoznacno da ne bi moglo biti drugacije. Teznja da se nauka definise ne ogranicava onoga koji se prakticno bavi resavanjem fizickih problema da bude prihvacen kao naucnik. Npr. ako neko napravi antigravitacioni uredjaj i patentira ga, ne mora da dokazuje da li je naucnik ili nije – njegovo delo ga svrstava u taj red, a teoretsku osnovu moze dati neka sasvim druga osoba.
    Sto se tice patriotizma u skolama, slazem se da se u Srpskim skolama on pogresno prenosi na mladje generacije kroz individualni odnos predavaca. Trebalo bi, kao i u drugim razvijenim demokratijama, razvijati patriotizam sistemski, kao ljubav prema svojoj domovini koja nosi odgovornost prema onome sto volimo, a ne kao mit na kome cemo graditi svoj ego.

    1. Zaista ne znam za Vata i Dizela da li su i šta pisali. Ovako napamet, sumnjam. Edison nije naučnik, niti to iko tvrdi – obično ga potpisuju “pronalazač i biznismen”. A Faradej je totalno nesporan naučnik.

      Tesli su možda želeli da dodele Nobelovu nagradu, ali sigurno to nisu mogli oni koji je dodeljuju. Zašto, piše gore: nije imao naučne radove. Sve drugo je nepotrebna dezinfomacija.

      Ovde se ne radi u edukacionim sistemima, nego o nauci. To su dve stvari koje imaju veze samo u našem nesrećnom ministarstvu.

      Definicija nauke samo postavlja granice nauke, ne znanja. Znanje može da dođe iz bilo kog izvora, ali formalni oblik bilo kog znanja obavezno daje nauka. To je procedura koju smo civilizaciono usvojili i svakodnevno dokazujemo njenu uspešnost. Evo recimo baš dok se ovako dopisujemo sa servera na server.

      Ceo svet, nažalost, gaji patriotizam. To je smejurija koja je odavno prestala da bude smešna. Blago rečeno.

  5. Prvi deo demistifikacije Teslinih pronalazaka sam stavio ovde:

    http://20posto.blogspot.com/2014/07/naizmenicna-vs.html

    Drugi još ne postoji.

    Kakav je bio ekscentrik, kockar gubitnik, ženomrzac… možda u nekom narednom delu. Mislim da rade film o tome, a već vidim koliko ćemo da mrzimo Amerikance (opet) kad se taj film pojavi. Uglavnom, to je nebitno za priču ovde.

    Ima reči i o Ajnštajnu u drugom tekstu – kakav je skot bio u privatnom životu, lako se nađe.

    1. Pa, rekao bih da ništa od navedenog nije relevantno za ovu priču. Kakav je ko bio čovek privatno, u nauci jednostavno nije tema, baš kao što nije tema ni u umetnosti. Idolizovani ljudi, recimo Hendiks ili Vajnhaus, teško da su moralni svetionici ukoliko osvetlimo njihovu privatnost. Privatnost i jeste privatnost da bismo te VIP ličnosti posmatrali kao uzore. Jer uzori su nam potrebni.

      Nezgoda zapravo nastaje jedino kada se moralni uzori ponašaju nemoralno – takav je recimo slučaj sada u Amerikama: nekakvog desničarskog propagatora porodice su ulovili na onom sajtu za varanje.

      Stoga mene savršeno ne zanima da li je i kakvo je Tesla bio đubre od čoveka, ali me veoma zanima kakvo je đubre od čoveka neki sveštenik koji pokušava da Teslinu urnu premesti u svoj hram.

      Ista je priča i sa Ajnštajnom. Šta me briga kakav je bio čovek kad ga poštujemo zbog naučnih radova, a ne temperamenta? Ostaje, svakako, zanimljivo da svaka kritika Ajnštajna i priča o njegovim plagijatima sadrži poneku čudnu nepreciznost, recimo “Nobelovu nagradu je dobio Albert, opet za zajednički rad na tezi objašnjenja – zašto je nebo plavo danju”, iako na sajtu Nobelovog komiteta lepo piše da je Ajnštajn dobio Nobelovu nagradu “za velike zasluge u teorijskoj fizici, a posebno zbog objašnjenja fotoefekta”. Pa se onda čovek pita, da li je i ostatak teksta jednako neprecizan… ?

Komentari su onemogućeni.