Ко се сећа тржишта цигарета из седамдесетих, сетиће се и оне максиме:
ин вино веритас
им раух никотинарм
Но, тема није милде сорте, него вино. За разлику од већине самураја овде, нисам неки винџија, мада сам своје путовање кроз пића започео управо вином. Ваљда сам по том питању остао још увек на летовању, негде у Далмацији, са белим стоним право из флаше (ал’ у издању зем. задруге Вис), а за бело више ни немам друштва. Око мене сви канда преферирају (лалински: волиједу) та афричкоамеричка (српски: црна, енгрпски: црвена) вина.
За разлику од Ђолета Балашевића, који је у својим стиховима вазда тражио некакав спас (од чега то?), па и на дну чаше кад тема захтева, ја сам се након једног од недељних ручкова (који нам је пријатан пожелео утоваривач овдашњи) нешто загледао у остатак вина, обдушевио се бојом и…
(велика је овде)
…примакао светиљку за бицикл, уперио је и почео да шкљоцам. Рачунао сам да плавкасто светло ледовке, преламање са светлом жаруље изнад главе негде у стаклу, и боја самог вина морају нешто да потрефе. И није да сам незадовољан резултатом. Ово је, нехотице, испао један од оних трик снимака, где сви виде нешто што није на слици, а нико не погађа шта је то у ствари.
И сам сам се прешао! Вртели ми се снимци по екрану (подесио сам екраноспаситеља да их врти), наиђе ово и не препознам шта је, него се зачудим откуд ми ХАЛ… као што се прешло још неколико људи кад су ово видели.
Обрада? Ништа, само изрез. И, да, попио ово и сипао још.