Monotonija.
Protivu svake pameti, logike i čiste svesti, ovo leto sam pretvorio u radno. A zašto tako? Duga je to priča, uglavnom banalna i sa trivijalnim zaključcima. Ne krećem se ni blizu toliko koliko bi trebalo. Kretnje i ideje sam učaurio u ovo malo kvadrata stančića u kome živim sa porodicom. Nalazim da je i tu moguće preslikavati mentalne projekcije na senzor fotoaparata. Malo svetla, malo boje, senka tu i edit tamo.
Ne, ne i ne – povikaće neki dobri ljudi, ali biće kasno. Za mene nema leka.
Muka sa knjigama je u tome što nikako da dočekaju svoj red u mom životu. I da ne njavrčem jer nema smisla: prividni red u pretrpanoj polici čiji manji deo vidite (ovo nije ni četvrtina) odaje neki drugi trag u duši, neprijatni nemir koji mogu samo na jedan način da primirim. I sad bi tu mogle da kreću teze koje vode u kvaku 22, pa bolje da prekinem žalopojku.
Presuda: mišn akomplišd. 
Ne, nisam dobro uradio domaći zadatak, jer ga nisam ni zadao, nije reč ni o nečemu posebno vrednom, jer ova fotka je bezvredna u svakom pogledu. Pogotovo to što nema komunikacije prema vama, pogrešno je. O zato u presudi nedostaje jedno “not”. Međutim. vredna je i ta nemušta beleška koja meni jednom govori mnogo. A šta mi govori, ispričaću vam kad preskočim zid.